По члану 10. Европске конвенције његова слобода изражавања није испоштована.
Адвокат из Брчког Мирко Симић добио је у Европском суду за људска права у Стразбуру пресуду против Босне и Херцеговине. Он је тужио БиХ због куриозитета којег је доживио на суду у Брчком када је испричао виц, а због чега је због непоштивања суда кажњен са 1.000 КМ
Наиме, Симић је на суду како би илустровао своју критику поступка у којем је он заступао клијента казао сљедеће:
– Тачно је да је доказивање probatio diabolico (ђаволски посао), али оваква тврдња и став другостепеног суда нас подсјећа на ону анегдоту када професор пита студента када је бачена атомска бомба на Хирошиму и колико је људи погинуло, па када студент одговори тачну бројку погинулих људи, онда професор каже то није довољно колега, имена, имена….Очигледно је другостепени суд поступио на овај начин и из тих разлога одбио жалбу тужиоца у погледу главног захтјева.
Управо због овога Судско вијеће Апелационог суда у Брчком казнило га је због непоштивања суда.
Међутим, Европски суд у Стразбуру установио је да по члану 10. Конвенције (слобода изражавања), његова слобода изражавања није испоштована.
– Суд прво примјећује да су критичке примједбе, које су домаћи судови оцијенили увредљивим, апликант изнио у контексту судског поступка. Другим ријечима, они су направљени у околностима у којима су права његовог клијента, природно, морала бити енергично брањена. Штавише, примједбе су изнесене у жалби. Дакле, шира јавност није била упозната са њима. Домаћи судови, у свом испитивању случаја, нису дали довољну тежину контексту у којем су наведене примједбе. Заиста, његови коментари су били усмјерени на начин на који је другостепени суд примијенио правила о доказивању у случају његовог клијента. Иако је тачно да је тон оспорених примједби био заједљив, или чак саркастичан, употреба таквог тона у примједбама о судијама сматрана је компатибилном са чланом 10. (види предмет Морице, горе цитиран, параграф 139) – каже се у образложењу пресуде Европског суда.
Додатно, Европски суд закључује да мијешање у апликантово право на слободу изражавања није било „неопходно у демократском друштву“.
(fokus.ba)
