14. новембра 1994. године Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, кренуо је у своју посљедњу акцију – на сопствени захтјев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника на брду Лисача на Мајевици.
Бошко Перић Пеша рођен је у селу Ражљево 1. новембра 1971. године. Основну школу завршио је у Ражљеву, а средњу у Љубљани. Након служења војног рока у Подгорици, поново одлази у Словенију, у Копар, гдје налази посао и живи све до избијања ратних сукоба.
Када је рат почео, одлучује да се врати у родно мјесто, што и чини задњим возом “Љубљана-Винковци”. Чим се вратио у свој завичај, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење му је било у прољеће 1992. године у ослобађању Шамца.
У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком је формирана елитна јединица Црвених беретки. У тој јединици се налазио и Бошко Перић и већ у првим акцијама истакао се као храбар борац.
Након два рањавања, у августу 1992. године оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању “Коридора Живота” који је био једина веза са западним дијелом Републике Српске.
У марту 1993. године одлуком 1. Посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу. Нико се није много двоумио о избору комаданта за такву јединицу, као ни о имену које ће носити. Ријеч “Пеша” већ је постала симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на тијелу имати више рана него што је проживио година.
Под командом Бошка Перића Пеше, ова специјална јединица је била храбра и дисциплинована, и као таква је била узор осталим српским јединицама.
14. новембра 1994. године Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју посљедњу акцију на сопствени захтјев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника, на брду Лисача на Мајевици.
До данас нису познати сви детаљи његове смрти, али званична верзија каже да је погинуо од гелера непријатељске војске.
Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тијело му се, снагом здравља и младости, још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло.
(nula49.com)
