У старом градском језгру Брчког „некада“ се налазила Српска Варош – простор у ком се обликовао грађански, културни и привредни живот српске заједнице у Посавини. У њеним улицама живјели су трговци и добротвори чија су имена дубоко уткана у историју града: Крсмановићи, Ковачевићи, Параноси, Ћеловићи, Божичковићи, Уљаревићи и многе друге породице.
Српска варош није била само трговачки крај, она је представљала друштвени и културни центар града, мјесто гдје су настајала пјевачка друштва, школски фондови и задужбине које су служиле образовању и духовном животу народа.
Културни живот
Крајем XIX вијека у Брчком је дјеловало Српско православно црквено пјевачко друштво „Вијенац“, које је постало један од најважнијих носилаца културног живота Срба у граду. Свечаност освећења његове заставе 1897. године представљао је велики догађај за читаву варош.
Застави је кумовала Јелка Хаџи Ристић, угледна добротворка, а свечаности су присуствовали бројни гости и представници српских друштава из других градова. Међу њима је био и познати сарајевски трговац и национални прегалац Перо (Глигорија) Јефтановић, који је поздравио брчанске Србе и нагласио значај културног рада и народног јединства.
Свечаност је потом настављена у просторијама друштва „Вијенац“, које су биле дар једног од најпознатијих Брчака тог времена – Љубомира Крсмановића.
У извјештају о тој свечаности записано је:
„И под освећеном заставом кренусмо се у дворе ‘Вијенчеве’ што их друштву на пет љета поклонио врли Србин г. Љубо Крсмановић из Београда. А дворана им лијепа, пространа. У прочељу лик друштвеног добротвора г. Крсмановића, а иза њега све историске слике и ликови српских гуслара. А како ли нас тек зачуди списак оснивача? Тек што је основано, па их има до шездесет. То је заузимљив живот!“
Овај запис свједочи о живом културном животу Српске вароши, али и о улози коју су добротвори имали у развоју друштава и институција.
Једна од најзначајнијих личности поријеклом из Брчког био је Љубомир (Љубо) Крсмановић, трговац и добротвор који је касније живио у Београду. Иако је живот наставио ван родног града, Крсмановић је остао дубоко везан за Брчко.
Вођен тим осјећајем припадности, одлучио је да своју родну кућу и врт поклони Српској православној црквеној општини у Брчком, на Цвијети 11. априла 1899. године, како би приходи од те имовине служили просвјетним сврхама.
У писму којим је образложио ту одлуку написао је:
„У кући, коју сам прије неколико година уступио на користовање тој општини, угледао сам свијета и почео дисати још онда потпуно патријархалним, али мени тим милим српским духом. Ту кућу и сад уступам у потпуну влаштину и самосталну управу срп. прав. општ. да на вјечна времена остану њени, као дар мој и моје супруге Олге у спомен мојим родитељима Ристи и Петри Крсмановић и дјеци њиховој…
Како ми је уз синовљу љубав мојих милих родитеља и пијететски спомен драгих покојника моје српство увијек било и остало најмилије и како из дубине душе желим да се оно свуда па и у том мјесту не само одржава већ и снажи; како сматрам да је и ту, као и свуда најпоузданији стуб нашега народа жена, односно мати, то желим да се та два добра, кућа и сад употребе за вишу дјевојачку школу, у којој ће се српске ћери узгојити у српском, а не у страначком духу.
Школа ће служити као расадник узвишеног и племенитог у нашем милом народу.“
Тако је настала Задужбина Крсмановића, једна од најзначајнијих задужбина у историји Брчког и примјер снажног грађанског осјећаја одговорности према просвјети и култури.
Стеван Ковачевић и фонд за српску школу
Сличну бригу за образовање показује и угледни брчански трговац Стеван Ковачевић. Почетком XX вијека он је намјеравао да дио своје непокретне имовине поклони Српској православној црквеној општини како би се основао посебан фонд за потребе српске православне народне школе у Брчком.
Радило се о више градских парцела чија је вриједност у то вријеме процјењивана на око 30.000 круна, што је представљало значајан капитал. Ковачевић је задржао право да током живота користи приходе од те имовине, али је било предвиђено да након његове смрти средства трајно служе школству.
Та намјера показује да су брчански трговци сматрали образовање темељем опстанка и напретка народа, те су своју имовину често усмјеравали управо у просвјетне фондове.
Соколски дом – наставак грађанске традиције
Из истог грађанског духа који је створио задужбине и културна друштва настао је и Соколски дом у Брчком, један од најзначајнијих културних и спортских објеката у граду.
Соколски покрет је широм земаља промовисао идеју физичког, моралног и националног уздизања народа. Захваљујући великом Томи Максимовићу, те такође великану, архитекти Драги Иблеру, 1939. године крену изградња Соколског дома.
Он је представљао природни наставак грађанске традиције Српске вароши – простора у којем су се развијале иницијативе које су обликовале културни и друштвени живот града.
Српска варош као неоткривени туристички потенцијал
Данас су многе од тих прича познате само кроз архивску грађу, старе новине и сјећања. Међутим, управо у њима лежи велики културни и туристички потенцијал Брчког.
Српска варош има све елементе да постане важна историјска цјелина:
• куће старих трговаца
• задужбине и школске фондове
• културна друштва попут „Вијенца“
• Соколски дом као симбол јавног живота
• приче о добротворима који су град стварали.
Уколико би се те приче систематски представиле, Брчко би могло добити јединствену културно-историјску руту, која би повезивала Српску варош, задужбине, старе трговачке куће и Соколски дом.
Историја Српске вароши показује да је Брчко било град у којем су трговци и добротвори осјећали снажну одговорност према заједници. Задужбине Љубе Крсмановића и Стевана Ковачевића, културни рад друштва „Вијенац“ и касније подизање Соколског дома представљају дијелове исте приче.
То је прича о граду који су градили задужбинари, трговци и културни прегаоци, људи који су вјеровали да се будућност народа темељи на просвјети, култури и заједништву. Српска варош зато није само дио прошлости. Она је кључ за разумијевање идентитета Брчког и један од највећих, али још увијек недовољно искоришћених културних потенцијала града.
Уколико желимо да Српска варош поново постане живи дио градског идентитета, важно је да се сачува њен аутентични изглед и дух старог Брчког. То не значи само заштиту појединих зграда, већ и очување читавог амбијента који је стварао карактер овог простора.
Један од првих корака могао би бити враћање старе калдрме у појединим улицама Српске вароши, као и уређење простора на начин који би подсјећао на изглед града с краја XIX и почетка XX вијека. Таква рјешења већ постоје у многим европским градовима, гдје су стари квартови претворени у културно-историјске зоне које привлаче посјетиоце и оживљавају локалну традицију.
Очување старих кућа, обнова фасада у духу времена, постављање табли са историјским подацима о породицама и задужбинарима, као и уређење простора око Соколског дома, његово враћање у изворни облик, и некадашњих трговачких кућа, могли би створити јединствену културно-историјску цјелину.
На тај начин Српска варош би поново могла постати простор у којем се историја Брчког не само памти него и види, мјесто гдје се преплићу приче о задужбинарима, културним друштвима, трговцима и грађанима који су град стварали.
Чувајући њен изглед – од калдрме до старих кућа – Брчко би чувало и свој најдубљи градски идентитет.
(Славиша Ћурић, дипл. оец, архивист, СПКД Просвјета Брчко/nula49.com)
