На политичкој сцени у БиХ, последњих мјесеци ври, као никада до сада. Још од Дејтона.
На жалост, у покушају да угасе пожар, политички ауторитети, они који то стварно јесу и они који то нису, али им се одређени политички утицај не може (о)спорити, срљају из грешке у грешку. Тражећи инстант рјешења, у ствари, уништавају сваку наду да се до рјешења може доћи, уопште.
Милорад Додик, наиме, није узрок, већ последица стања у коме се БиХ годинама налази. Уосталом, без обзира на политичке симпатије или антипатије, тешко да се одговорност за такво стање може приписати било којем појединцу, како год му било име и презиме, национална или страначка припадност.
Размишљање, које нуди експресан одговор на политичке и уопште друштвене проблеме, најчешће површно и некритички, филозоф и водећи идеолог британске Конзервативне странке Роџер Скрутон, назива „грешком нултог збира“. За одређени тип људи, нарочито у либералним друштвима,, каже Скрутон, „пораз никада није последица стварности, већ пораз од стране одређених људи, који често дјелују заједно, као дио завјере или неке друге сличне, организоване активности“. Никада и ни по коју цијену, неће признати промашај властите идеје или плана.
Заслијепљени Фукујамином идејом о скором крају историје, савршеном, коначном поретку ствари, у коме су могући још само повремени инциденти, као случајна одступања од уобичајеног тока дешавања, „господари судбине“ у БиХ, и домаћи и страни, у намјери да што прије „зауздају“ актуелну политичку кризу, заборавили су основну лекцију, а то је да се „сва политичка рјешења креирају одоздо, а не одозго, и настају из мотива стварних, а не апстрактних људи“.
Дакле, неће суђење Милораду Додику окончати кризу у БиХ, неће до тога довести ни једна казна, чак ни забрана бављења политиком…али хоће додатно поткопати темеље заједничке зграде…
Без обзира на политичо опредјељење, тј.страначку припадност, већина грађана Републике Српске на институције БиХ, а нарочито Уставни суд и правосуђе уопште, због њихових ранијих одлука у погледу 9.јануара (и касније одлуке о 1.марту), и других, не гледа са повјерењем. Напротив. Ништа другачије није ни са осталим институцијама на нивоу БиХ, које су страначки и национално узурпиране или приватизоване, мимо свих уставних и законских процедура. Чини се да експресно троше кредите.
Ту долазимо до стварног проблема, пред којим „бескрупулозни оптимисти“, из Скрутонове карактеризације, упорно, затварају очи.
Гдје год се људи, у вредносном смислу. не могу идентификовати с другима, гдје не препознају да државне институције раде и у њиховом интересу…“држава се распада под првим ударом вјетра“. То је опште позната чињеница, на коју редом упозоравају правни и политички стручњаци.
Како створити минимум заједничког идентитета у БиХ, односно осјећај припадности, који би овом правном и политичком конструкту, ипак, удахнуо живот?
Није немогуће, али то подразумијева поштовање слова, а не духа, Дејтонског споразума, за почетак. А онда и моментални престанак сваког понашања којим се спречава слободно изражавање другачијег мишљења, опструише владавина компромиса приликом одлучивања, на најгрубљи начин злоупотребљавају институције БиХ, укључујући и правосуђе. а све с циљем остварења парцијалног политичког интереса….
У стварном свијету, нема држава изграђених по идеалима, већ само „органски израслих држава“, које нису ништа друго до народи „у форми“, како то примећује Освалд Шпенглер.
А судбинско питање за стварну државу – не ону која је створена у нечијим главама – није питање о њеним идеалним задацима и уређењу, него о њеном унутрашњем ауторитету, који се не може трајно одржавати помоћу материјалне или друге силе, већ искључиво повјерењем у њене институције и способности, које јој признају чак и противници.
Милорад Додик, дефинитивно, без обзира на огромну жељу и амбицију, коју макар јавно демонстрира, није тај који ће одредити судбину БиХ. Међутим, прогон предсједника Републике Српске, све оно што се дешава последњих дана и што ће тек уследити, ако се матрица настави, без икакве дилеме, оставиће трајне последице у колективној свијести оних који, у стварном свијету, једини посједују капацитет и позвани су да одлучују о судбини држава – а то је, ко други, већ народ. Другог ствараоца и чувара државе нема, колико год мислили и прижељкивали другачије.
Истина, Ђепето је и дрвеној лутки – Пинокију, успио удахнути живот. Али, ријеч је о бајци, у којој је Ђепето, успут, био познат као добар и вриједан столар, каквог код нас у БиХ већ одавно нема. Онај који би то желио да буде, је Нијемац, и не вјерује му најмање пола државе.
(Л.Стефановић/nula49.com)
