Сјећање кроз стихове Исаије Митровића (Брчко, 27.мај 1880 — Београд, 4.март 1949)
У духу данашњег дана, Дана побједе и примирја у Првом свјетском рату, доносимо вам стихове пјесника Исаије Митровића, човјека чија је ријеч постала свједочанство времена страдања, али и узвишеног народног духа.
Његове пјесме „Сељак са Пала“ и „1914“ нису само поетски израз, већ дубока морална и историјска порука — сјећање на оне који су живот положили за слободу и отаџбину.
Кроз њихове стихове оживљавају хероји без споменика, народ који је страдао и вјеровао, и земља која је, кроз сузе и жртву, изњедрила наду у васкрснуће.
Доносимо вам ове потресне, а величанствене ријечи као подсјетник да је слобода плаћена највећом цијеном — људским достојанством, храброшћу и жртвом.
1914
Србине! Дођи, пун титaнске свести
О снази својој, пред храмовне двери,
Христовом крвљу данас се причести,
На путу страшном међу дивље звери.
Гоњен ћеш бити и гажен до кости,
Смрћу ћеш плаћат’ будуће животе,
Удесу своме најцрњем опрости,
Јер наше Сунце сија са Голготе.
Нације друге, док се миром снаже,
Нашој се, ето, вечна борба писа.
Народи многи њену самрт траже,
Ал’ биће оно што Удес записа:
Тај сваки цветак што на груди роди,
Заливен ће бити нашом крви врелом.
И кудгод Сунце нашом земљом ходи,
Посута биће нашијем пепелом.
И свака стопа биће наша рака,
И много дрво големо стратиште,
И глуво Сунце стaт ће сред облака,
И неће чути како деца пиште…
Пуцаће плоче наших пређа старих,
И трести гробља од големе туге,
Тамом се овит’ сви свети олтари,
И нигде неће бити знака дуге.
СЕЉАК СА ПАЛА
Пун животне снаге, ко поносна смрча
Под вјешалом стао, миран и без грча.
На мраморном лику. А горда му сена
Трепти спрам месеца мрко одражена.
И тишину ноћну само попац кида
И жена у селу што са децом рида,
И голема мржња што с дирека прети
И шуцкорски страшни, дуги бајонети.
Тад петљу справише ти нечисти прсти;
Столац одмакоше, и он се прекрсти,
Ал’ пре него задњу жељу рече
Капан пуче… ко да га сам Господ пресече.
И љепо се тело ту по земљи сложи.
„Сељаче, спасен си! Ово прст је божји.
Живио цар Фрањо, кличи, па се прашта,
Доведен до ових вешала си рашта.“
За трен један смртне савладало је боле,
Те херојске очи не знаду да моле.
„Дајте јачи коноп и на све вам хвала,”
Џјелатима збори тај сељак са Пала.
И по други пут када натегоше ужа,
Кликну херој као под венце, од ружа:
Кроз тишину ноћи свуд ехо проједа:
„Живео Краљ Петар! Живјела Слобода!”
Пјесничко стваралаштво Исаије Митровића представља један од најснажнијих поетских израза националног бола и моралног отпора у књижевности насталој у Босни и Херцеговини током бурног двадесетог вијека. Његове пјесме, прожете личним и колективним страдањем, обједињују теме родољубља, жртве, вјере и моралне постојаности у временима када су људскост и достојанство били стављени на најтежи испит.
„1914“ — визија страдања и косовског завјета
У пјесми „1914“, која тематски обухвата почетак Првог свјетског рата, Митровић уздиже страдање народа на ниво библијског архетипа. Србину се обраћа као сину Голготе: позива га да „Христовом крви данас се причести“ и крене „међу дивље звјери“. Тај пут није само војни, него духовни и искупитељски. Пјесма велича моралну снагу, жртву и вјеру у васкрсење народа. Смрт и страдање нису крај, већ доказ постојања „сунца што сија са Голготе“. У њој се прожимају библијски и косовски мотиви — идеја да је страдање судбина, али и пут ка духовном спасењу. Слике „плоча наших пређа старих“, „гробаља од големе туге“ и „сунца што сија над земљом посутом пепелом“ стварају потресну слику жртвованог народа, али и величанствену химну постојаности.
„Сељак са Пала“ — пјесма о достојанству мученика
У пјесми „Сељак са Пала“, Митровић опјева лик обичног човјека, сељака који у тренутку страдања постаје симбол народног јунаштва. Он није херој по чину, већ по држању. Његова смрт под вјешалима није понижење, већ свједочанство о непоколебљивој вјери у правду и слободу. Пјесник приказује тренутак страдања кроз мир и узвишеност жртве: „Под вјешалом стао, миран и без грча.“ Тиме се сељак уздиже изнад својих мучитеља, постајући морални побједник. Његове последње ријечи — „Живио Краљ Петар! Живјела Слобода!“ — постају заветни узвик читавог народа, симбол неуништиве народне душе која ни у часу смрти не клоне.
Кроз оба ова дјела, као и кроз цијелу његову поезију, Исаија Митровић се јавља као чувар народног памћења и морални хроничар времена. Његове пјесме су документ једног колективног искуства страдања — не само поетски израз, већ и духовна хроника оних који су страдали без гласа. Митровићев стих отима од заборава безимене жртве и враћа им достојанство. Његово дјело обнавља нит континуитета у култури памћења, везујући лични бол са општим страдањем. Оно што у његовој поезији нарочито одјекује јесте постојаност духа народа — тај дубоки, готово хришћански мир пред смрћу и патњом, којим се народ уздиже изнад својих злочинаца.
Његова ријеч није позив на освету, него на памћење, на поштовање жртве као темеља идентитета. У времену када се сјећање често брише или изврће, његове пјесме су драгоцјен документ народног духа — глас који не пристаје на заборав.
(Славиша Ћурић/нула49)
