Тома Максимовић (Брчко, 29. март 1895 – Београд, 16. фебруар 1958) био је један од најзначајнијих привредних стручњака са простора сјевероисточне Босне, чија је каријера нераскидиво повезана са индустријским системом „Бата“ – највећим произвођачем обуће у Европи између два свјетска рата.
Потицао је из угледне трговачке породице у Брчком, од оца Станка и мајке Јованке. Рано је остао без оца, па је бригу о његовом одрастању и образовању преузела мајка. Завршио је малу матуру у родном граду, а поред матерњег језика говорио је њемачки и чешки, што ће касније имати значајну улогу у његовој каријери.
Прво запослење добија у брчанској „Шпиритани“ – творници алкохола, гдје почиње његов радни вијек. Међутим, историјске прилике убрзо прекидају његов рани професионални развој.
Током Првог свјетског рата био је ухапшен као симпатизер „Младе Босне“ и затворен у Тузли, након чега је присилно мобилисан у радни батаљон аустроугарске војске. Почетком 1918. године, у Македонији, оболијева од маларије и бива смјештен у болницу у Скопљу. Одатле успијева побјећи, те се након вишемјесечног и тешког пута преко Косова, Црне Горе и Херцеговине враћа у Брчко у касну јесен 1918. године.
Успон у систему „Бата“
Након рата, Максимовић улази у систем компаније „Бата“, која је у том периоду доживљавала снажан успон. Већ 1919. године преузима вођење прве „Батине“ продавнице у Београду, што представља почетак његове дуге и успјешне каријере у оквиру овог индустријског гиганта.
Године 1924. одлази у Злин, центар „Батиног“ пословања, гдје се усавршава у извозном одјељењу. Ту пролази кроз систем обуке који је обухватао све аспекте производње и управљања, од практичног рада до организације великих индустријских процеса. Постепено напредује, да би крајем 1920-их година постао руководилац у извозном сектору.
Борово – индустријска визија и врхунац каријере
Оснивањем фабрике „Бата“ у Борову 1931. године, Максимовић постаје једна од кључних личности у њеном развоју. Иако је формално именован за генералног директора 1933. године, његова улога у управљању фабриком почиње већ од самог њеног оснивања.
Под његовим руководством Борово доживљава изузетан привредни и урбани развој. Производња и број запослених расту вишеструко, а уз фабрику се развија и модерно радничко насеље са инфраструктуром, школама, културним и спортским објектима.
Истовремено, Максимовић је био активан и у друштвеном животу – био је предсједник Соколског друштва у Борову, предсједник Српског привредног друштва „Привредник“, укључен је и у рад културних организација, као и у локалну самоуправу, гдје је обављао функцију предсједника општине.
Породица и приватни живот
У новембру 1932. године Тома Максимовић се оженио Властом Жалудек, кћерком угледног трговца из Злина. Овај брак представљао је и симболичну везу између брчанског трговачког круга и чешког индустријског свијета у којем је Максимовић градио каријеру. Из брака су рођена два сина: Томислав (1934) и Стефан (1938).
Власта Максимовић била је активна у друштвеном и хуманитарном животу Борова, посебно кроз рад у Црвеном крсту, гдје је учествовала у збрињавању сиромашних породица, дјеце и избјеглица. Породица Максимовић тако је представљала не само привредни, већ и друштвени ослонац средине у којој су живјели.
Брчко и индустријски планови „Бате“
Веза Томе Максимовића са градом Брчко није престала његовим одласком у иностранство и Борово. Напротив, управо у периоду највећег развоја „Бате“ јављају се амбициозни планови ширења индустрије на простор Босне и Херцеговине, у којима је Брчко имало значајно мјесто.
Основано је и кћеринско предузеће Столин д.д. Брчко, са плановима развоја индустријске зоне на Гредицама. Постоје подаци о куповини земљишта (укључујући имовину Бакирбега Тузлића), као и о намјерама да се дио производње из Злина пресели у Брчко.
Иако ти планови нису реализовани због рата, они свједоче о томе да је Брчко било препознато као потенцијални индустријски центар у оквиру европске мреже „Бате“.
Као велики друштвени радник помаже изградњу Соколског дома у Брчком (данас сала „Партизан“), организује долазак соколских чета из Борова, Вуковара, Осијека у Брчко. Посебно је занимљива прича о шетњи сокола по граду, обилазак споменика Доброславу Јовановићу, али о томе неком другом приликом…
Рат, хапшења и слом
Други свјетски рат доноси преокрет. Максимовић је ухапшен од стране усташких власти и интерниран у Загреб, а потом се нашао у Београду, гдје је преузео функцију комесара за избјеглице. Током рата организовао је збрињавање великог броја избјеглица, али је након 1944. године ухапшен и осуђен од нових власти. У послијератном периоду више пута је хапшен, осуђиван и лишаван имовине, те означен као „народни непријатељ“.
Послијератни рад и Интерплет
Након изласка из затвора 1951. године, Максимовић је, упркос политичкој дискредитацији, наставио да ради у привреди, али на знатно нижим позицијама. Краћи период руководио је трговином на велико у Босни и Херцеговини, а затим радио у спољнотрговинском сектору…
У ширем контексту индустријског развоја, послијератни период доноси трансформацију некадашњег „Батиног“ система. У том процесу настају нова предузећа, међу којима је и Интерплет, који је у одређеној мјери наставио технолошку и кадровску традицију индустрије коже и обуће.
Иако Максимовић није био директно везан за Интерплет, овај индустријски континуитет показује да је насљеђе „Бате“ преживјело кроз нове облике привреде, засноване на знању и искуству кадрова формираних у међуратном периоду.
Последње године живота провео је у фабрици „Планика“ у Крању као савјетник. Током 1957. године поново је дошао у контакт са фирмом „Бата“, што симболично затвара круг његове професионалне биографије.
Смрт и рехабилитација
Тешко болестан, крајем 1957. године вратио се у Београд, гдје је преминуо 16. фебруара 1958. године.
Његов значај је накнадно препознат:
- подигнут му је споменик од стране радника Борова,
- једна улица у Београду носи његово име,
- једна улица у родном граду Брчко носи његово име,
- рехабилитован је судском одлуком 2009. године.
Тома Максимовић представља јединствену личност која повезује Брчко, Борово и Злин – локални простор са европским индустријским токовима.
Његов живот показује:
- како је индустријски систем „Бата“ обликовао генерације стручњака,
- да је Брчко било дио ширих индустријских планова Европе,
- да су предузећа попут Столина и каснијег Интерплета дио истог развојног ланца,
- и да су појединци попут Максимовића били носиоци модернизације једног времена.
Он остаје симбол епохе у којој су знање, рад и организација могли појединца из малог града довести до врха европске индустрије.
(Славиша Ћурић, дипл. оец, архивист, СПКД Просвјета Брчко / nula49.com)
