Брчко је град који су градили трговци, не само робом, него и повјерењем, знањем и задужбинама које су надживјеле своје осниваче.
Крсмановићи, Ковачевићи, Ћеловићи, Параноси, Уљаревићи, Узуновићи, Бобаревићи, Божичковићи, Јанчикићи…
Та презимена нису тек породична сјећања — она су носиоци урбане културе Српске Вароши. У њиховим кућама су се спајали дом и радња, приватно и јавно, лично и опште добро. Данас ти простори и даље постоје у урбаној структури Брчког, али без јасног тумачења и системске валоризације, иако представљају снажан културни и туристички потенцијал Брчко дистрикта.
У тој истој урбаној и културној матрици настајале су и задужбине и јавне институције које свједоче о друштвеној зрелости тадашње грађанске елите.
Међу њима посебно мјесто заузимају:
Ови објекти нису само грађевине — они су материјални докази једне етике, времена у којем се град није гради осамо за себе, него и за будуће генерације.
Српска Варош – амбијентална цјелина под заштитом
Амбијентална цјелина Српска Варош налази се на Привременој листи националних споменика Босне и Херцеговине, чиме је Комисија за очување националних споменика БиХ препознала њену вриједност као јединственог урбаног простора са историјским, архитектонским и културним континуитетом.
Међутим, формална заштита без садржаја остаје празна. Ако се од власника очекује одговорно понашање, онда се од институција мора очекивати исто.
Заштита не смије бити казна
Од власника се с правом тражи да не нарушавају изглед објеката и амбијента.
Али се мора јасно нагласити:
Заштита националних споменика не смије се свести на пуко издавање забрана власницима, већ мора бити праћена активном финансијском и институционалном подршком локалне заједнице, јер културно насљеђе није приватни терет, него јавна вриједност.
Власник који нема средства не смије бити препуштен сам себи. У том случају, одговорност преузима град, јер користи које насљеђе доноси нису индивидуалне, него колективне.
Соколски дом, задужбине Крсмановића и Ковачевића, и куће трговаца Српске Вароши чине јединствену цјелину идентитета Брчког. Њихова заштита не смије бити спор између власника и институција, већ заједнички пројекат града и његових грађана.
Јер град који не препознаје вриједност својих задужбина и домова постаје само мјесто становања, а не заједница са памћењем.
(Славиша Ћурић/nula49.com)
