У самом срцу Брчког, у Српској вароши, гдје је свака калдрма носила траг старих обичаја и гдје су куће мирисале на шљиве, домаћински ред, живјела је једна од најугледнијих породица — Ковачевићи.
Све до данас, име те породице одзвања кроз вријеме, ако ништа друго, онда кроз задужбину која носи име: Стевана, Миливоја и Владимира Ковачевића.
У смирај деветнаестог вијека, кад је Босна још увијек била под туђом чизмом, а слобода ријеч којој се тежило, живјела је у Брчком породица чије је име значило част, поштење и отпор.
Стеван Ковачевић, глава те куће, није рођен у равници Посавине, већ доле, у кршевитом крају Херцеговине, у селу Бобовиште код Требиња, 1827. године. Али, гдје год да је живјео, Стеван је са собом носио онај неуништиви херцеговачки дух — пркосан, али достојанствен, скроман, али непоколебљив. Био је то човјек тврде ријечи и меког срца, али увијек непоколебљив кад је у питању био интерес народа. Као дугогодишњи предсједник Српске православне црквене општине у Брчком, он није био само један од најбогатијих трговаца, већ и један од највећих дародаваца и заштитника српске заједнице у вароши. На Ђурђевдан 1901. године он поклања Српској православној цркви у Брчком јеванђеље у вриједности од 1.000 круна.
Породица Ковачевић била је позната по великим шљивицима и огромним етиважама. Својим плодовима пунили су вагоне, а својом честитошћу – срца. Њихова трговина није била пука зарада, него народна економија у дјелу. Све што су имали – враћали су заједници.
Када је 14. децембра 1896. основано Српско православно пјевачко друштво „Вијенац“, Стеван је изабран за првог предсједника. Тај чин није био само част, него природан наставак његовог живота – дати глас српству и култури кад га је највише требало.
Његов син Владимир наставио је гдје је отац стао. Постао је предсједник Српске православне црквене општине, предсједник Управног одбора Српске трговинске банке у Брчком, а 1898. године преузео је и вођство над обновљеном Српском читаоницом, мјестом гдје су ријечи постајале отпор, а књиге оружје просвећења. Био је и говорник, родољуб, и борац за јединство, па је зато и изговорио ријечи које и данас одзвањају: „Само слога Србина спасава.“
Стеван је имао још једног сина — Миливоја, чији је живот кратко трајао. Умро је са само 27 година. Али и за тако кратко вријеме, оставио је дубок траг у својој породици, у својој заједници, и у задужбини која до данас чува његово име.
Велика прича о Ковачевићима не може се испричати без Кучукалића, Ибрахима, сина једне од најугледнијих муслиманских породица у Брчком. Он и Владимир Ковачевић били су много више од трговачких партнера — били су пријатељи, млади људи који су видјели будућност изван вјерских и етничких зидова.
У вријеме кад су Јевреји шпекуланти обарали цијене шљива и зарадом угњетавали и трговца и сељака, Владимир и Ибрахим покренули су заједнички извозни посао. Истинито су јављали цијене, радили поштено, и добили народну подршку. Но, њихова слога сметала је власти. Кроз политички притисак, и пословно и друштвено, раздвојени су. Оно што је народ видио као симбол нове епохе, власт је видјела као пријетњу.
Није породица Ковачевић давала само новац и имање. На сједници црквено-школског одбора у Брчком од 27. јуна, донијета је одлука да се отвори Виша женска школа – прва те врсте у граду. Прва учитељица била је Милица Пештанец, што је био храбар и напредан корак ка еманципацији жена у друштву које је тек почињало да схвата вриједност женског образовања.
Данас, кад ходамо улицама Брчког, пролазимо крај старих зидова, а да не знамо чији су. Погледамо натпис „Задужбина Стевана, Миливоја и Владимира Ковачевића“, али не знамо шта се иза тог имена крије. Не питамо се гдје су њихови гробови, да ли има неко да им упали свијећу, да их се сјети. Можда нема. Можда ни ми више не знамо ко су били ти људи који су нас учили да се живи заједно, да се ствара, да се дарује.
Јесмо ли их заборавили? Јесмо. А то није само грешка — то је наша срамота.
Зато, кад следећи пут будеш пролазио поред те задужбине, или чуо име Ковачевић, стани. Сјети се. Задужбина не постоји због мртвих – већ због живих. Да нас подсјећа какви смо некад били. И какви бисмо опет могли бити.
(Славиша Ћурић/nula49.com)
