Првог децембра 1918. године, у разрушеном, али слободом испуњеном Београду, проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Тај историјски чин није обављен у двору или у великој државној палати, него у једној породичној кући на Теразијама – Кући Крсмановића, задужбини потомка једне старе брчанске трговачке породице, чије коријене налазимо у селу Зовик.
Док су у свечаној сали те куће регент Александар Карађорђевић и делегација Народног вијећа Државе СХС потписивали документ о стварању нове државе, мало ко је могао наслутити да је историја Југославије поникла у дому чији је духовни темељ постављен много раније – у Посавини, у кући угледног Хаџи Миће Крсмановића.
Хаџи Мићо Крсмановић – коријен трговачке задужбинске лозе
Глава породице, Хаџи Мићо Крсмановић, био је један од најпознатијих српских трговаца Посавине у XИX вијеку. Трговачке радње држао је у Зовику (село код Брчког) Тузли и Брчком, а његова кућа важила је за угледну, отворену и поштовану међу Србима, али и међу турским властима.
Из те куће потекли су његови синови:
· Никола, отац Димитрија и Алексе;
· Риста, отац Љубомира;
· Јован.
Ова три коријена породично су стабло које ће из Посавине проширити свој утицај на цијелу Србију и Балкан. Сва тројица његовали су трговачку вјештину, побожност и добротворни дух који је Хаџи Мићо оставио као највећу породичну задужбину.
Од Зовика до Београда: Алекса и Димитрије – трговци који су изњедрили двор
Од Николе Крсмановића потекла је грана која ће обиљежити историју Београда: његови синови Димитрије и Алекса.
Посебно се истицао Алекса Крсмановић (1851–1914), који је школовање започео у Брчком и Винковцима, а трговачку каријеру развио у срцу Београда. Бавио се извозом шљива, жита, крзна и коже, био је акционар више банака и предсједник Београдске трговачке банке. Без дјеце, сву имовину — укључујући и палату на Теразијама — завјештао је Србији као задужбину. Та палата, изграђена 1885. по пројекту Јована Илкића, постаће 1918. године мјесто једног од најважнијих политичких догађаја XX вијека.
Зашто је држава рођена у приватној кући?
Када је Србија ослобођена у Првом свјетском рату, краљевски дворови у Београду били су оштећени, а град опустошен. Требало је пронаћи зграду која је: довољно репрезентативна, безбједна и пространа, у власништву државе, функционална за свечани државни чин. Све то била је управо Крсмановића кућа. Ту је, у свечаној сали, 1. децембра 1918. године, проглашено уједињење Краљевине Србије и Државе Словенаца, Хрвата и Срба у Краљевство СХС. Управо је на терасу те куће регент Александар изашао да се обрати народу на Теразијама и објави рођење нове државе.
Од 1918. до 1922. године Крсмановића кућа служила је као привремена резиденција регента Александра Карађорђевића. У њој су примане стране делегације, одржавани пријеми, вођени државни разговори — дакле, све оно што би иначе било у двору. Читав рани живот Краљевине СХС одвијао се у кући брчанског трговца.
Други крак породице: Љубомир Крсмановић – добротвор Брчког
Из друге породичне линије, из рода хаџи Мићиног сина Ристе, потекао је Љубомир Крсмановић, један од најугледнијих трговаца и добротвора Брчког. Он је, заједно са супругом Олгом, оставио Српској православној црквеној општини Брчко зграду познату под именима Крсмановића кућа. То је била прва права српска задужбина у Брчком, мјесто школе, културе, сабрања и српског грађанског идентитета у другој половини XIX и првој половини XX вијека.
Двије куће – једна историја
Двије куће носе исто презиме и исти дух:
· Кућа Крсмановића у Брчком – задужбина посвећена образовању, заједници и српском идентитету у Посавини.
· Кућа Крсмановића у Београду – мјесто гдје је створена држава која ће одредити судбину свих јужних Словена у XX вијеку.
Њих повезује иста породична нит: култура задужбинарства, идеја да богатство има смисла само ако се враћа народу.
Наша дужност данас је оживјети задужбину
Како је Алекса дао свој дом држави, а Љубомир свој дом Брчком, тако је на нама — потомцима, грађанима, историчарима, архивистима — да њихово насљеђе сачувамо и оживимо.
Задужбине постоје само ако живе. А живе само ако их користимо, обнављамо и претварамо у јавни простор знања, културе и памћења.
Кућа Крсмановића у Брчком није само стара зграда — она је свјетлост једног добротворног духа који је од Брчког до Теразија стварао племенито дјело.
Као што је из београдске задужбине рођена држава, тако би из брчанске задужбине требало поново да се роди један културни центар, музеј, архив или школа — мјесто које ће повезати прошлост и будућност.
Причом о оснивању Краљевине СХС не могу се одвојити Београд и Брчко, нити Теразије и Зовик. У средишту те приче налазе се Крсмановићи — трговци, добротвори, задужбинари.
Једна кућа дала је државу. Друга кућа дала је град. А обје су нам оставиле обавезу да наставимо оно што су започели.
Управо зато је наша дужност да оживимо задужбину Љубомира Крсмановића у Брчком — не као музеј прошлости, него као живи дом културе, образовања и памћења.
Тако се и ми укључујемо у велику породичну и националну причу која је скромно и поносно потекла из нашег града.
(Славиша Ћурић/нула49)
