У тешким временима под османском влашћу, кад су слобода, народна свијест и национална култура били потлачени и прогоњени, појавили су се у Босни, у Брчком двојица људи – Нико Којдић и Аџи Афиз – који су, по свједочењу многих, међу најпогубнијим представницима тираније, зулума и народне несреће.
У Брчком и Бијељини, њихова имена су одјекивала не као имена грађана или политичара, већ као симболи терора, издаје и мржње према свему што је српско.
Нико Којдић и Аџи Афиз – то су биле двије најистакнутије личности у Брчком. Али истовремено и два највећа зулумћара, два најподлија и најнечовјечнија карактера, двије најужасније народне крвопије. Први је био наметнути диктатор Срба, други наметнути диктатор Турака. Један је интригирао крштене, а други некрштене. У сваком случају, обојица су били заклети непријатељи Срба – како православних, тако и мухамеданаца.
У вријеме Осман Топал-паше, ова двојица су били за народ оно што су јаничари били у своје вријеме. Ко им се није допадао, ко није ишао по њиховој вољи, ко је исповиједао иоле слободоумнија начела, ко је показивао српски дух – тај је био убијан, вјешан, прогнан, уништаван. Школе, цркве, учитељи, свештеници, трговци, сељачки свијет – једном ријечју, сав народни живот био је изложен самовољи и насиљу ове двојице силеџија.
Осим безброј ситних недјела која су починили у то вријеме, били су – према свједочењу – и саучесници у убиству кнеза Михаила. Наиме, у договору с Осман Топал-пашом, дали су на ту сврху 6.000 дуката, вјерујући да ће након убиства постати поглавари потлачене Србије. Три најпоузданија свједока из Бијељине причала су да су Којдић и Аџи Афиз лично отишли на састанак с двојицом убица у Бијељину, када су се ови враћали из Сарајева, и да су тамо, у једној турској кући, провели три дана, дајући им упутства за извршење паклених намјера. По повратку из Бијељине, обојица су почели да пријете народу, хвалећи се како ће ускоро један од њих постати „везир у Београду“, а други „књаз српски“. Њихова сујета ишла је дотле да се Којдићева жена поносито називала „књагињом“, и тиме плашила друге жене ријечима: „Мој ће човјек постати књаз Србије, па ћете видјети шта ће бити!“
Разумије се да су овакве илузије могле наћи мјеста само у уображеној глави Којдића и његове покварене супруге. Но, ипак се чинило да је Којдић у свему превазилазио свог саборца Аџи Афиза — овај је био сиромашнији и мање утицајан. Којдића су, међутим, дочекивали као „цара“, и гдје год се појавио, народ је осјећао страх, јер су знали да у њему стоји сва сила и власт Осман Топал-паше, пред којом је свака „раја“ морала бити жртва.
Са падом Осман Топал-паше, срећом, пала је и Којдићева моћ. Изгубио је велико добро, што је, како је сам говорио, „плакало и моје девето кољено“.
Колико је био везан за Османа, најбоље су говорили догађаји који су се одиграли када се прочуло да се паша враћа у Босну. Којдић је приредио прославу тог дана: човјеку који му
је донио вијест поклонио је златан сат са ланцем у вриједности од 100 дуката, кућу је освјетлио разнобојним фењерима и чашама у којима је горио зејтин, а приредио је и свечану вечеру на коју су били позвани сви општинари.
Тада се клицало: „Живио наш премилостиви султан! Живио честити валија! Живио наш племенити Којдић!“
У тим тренуцима, нико није смио ни да помисли, а камоли да каже нешто против повратка народног мучитеља. Сви, од најмањег до највећег, били су у страху, пузећи у праху пред Којдићем и Османом.
Спрегнут с „некрштенима“, Којдић је оклеветао Крсмановића, који је једва успио да спасе главу захваљујући храбрости и племенитости аустријског конзула Омчикуса. Конзул га је пребацио преко границе под својом заставом. Којдић је то учинио дијелом из освете, а дијелом у жељи да се дочепа Крсмановићеве радње. Његово садашње богатство било је, у суштини, народна имовина коју је отео уз помоћ турске власти. Исту судбину доживио је још један виђени Србин, кога је Којдић оклеветао да „подстиче рају на одметништво“, те је и он морао побјећи у Аустрију, одакле се касније, уз велике трошкове и помоћ пријатеља, вратио у домовину. Таквих примјера могли бисмо набројати на хиљаде.
Од почетка прошле године, па све до данас, као да је у Којдића ушао сам ђаво. Пљачкао је, вријеђао, понижавао и радио све што му је падало на ум. Срби обје вјероисповијести, сељаци и грађани, били су до краја исцрпљени његовим зулумима. Према свом старом начину обогаћивања, Којдић је сваке године закупљивао десетину или трећину, па понекад и обје, чиме је народ доводио до прошњачког штапа. Људи су умирали од глади, као стока по улицама.
„И раније су нас јеле разне зеленашке душе, али оваквог јада није било“, говорио је народ, јер бар раније није иста ствар наплаћивана више пута, као што је Којдић радио – по два, три, па и петнаест пута.
А да би све те неправде и лоповлуке прикрио под законе, ангажовао је за народне паре два свештена лица: проту Димитрија Марковића из Бијељине и попа Алексу, садашњег архимандрита манастира Тројице. Њихов задатак био је да „свједоче“ на суду у корист Којдића – ма колико то била лаж. За ту услугу, један је добио 150, а други 100 дуката.
Лично смо били свједоци једне судске расправе, у којој су сељаци тврдили да су већ платили порез који се сада поново тражио. Двадесет њих се заклињало свим светим, али онда су се појавила „два пречасна балије“ — један са архимандритским крстом, други са протовским појасом — и тврдили супротно. Пресуда: сељаци су морали поново платити. Поуздано је утврђено да су ова двојица досад у најмање двадесет случајева лажно свједочили и опљачкали народ. Када је Којдић завршавао своју „пословну“ пљачку у Зворничкој и Бијељинској нахији, обично је долазио у Брчко код свог брата Аџи Афиза, да и овдје уноси немир. Срећом, у Брчком се више није налазио подли и безобзирни прото Димитрије, већ група поштених родољуба који су били бедем свакој тиранији. Они су успјели да осујете многе Којдићеве и Афизове паклене планове. Узнемирен њиховим отпором, Којдић је говорио паши: „Док се не протјерају те личности, неће бити мира ни у суду ни у царевини.“ Он је мрзио свакога ко му није дозвољавао да опет „узјаше“ народ, да га мучи као у вријеме када га је турска власт китила орденима за „јуначка дјела“ над сопственим народом.
Када је брчанска омладина основала српску читаоницу, Којдић то није могао поднијети. Са огорчењем и мржњом напао је установу, тврдећи пред турском полицијом: „Ви спавате! Зар не видите да то није читаоница, већ ковница у којој се кује пропаст Турске! Одмах је раскопајте!“ Јер читаоница није производила покорно „робље“ за слуге као што је он.
Након тога, покушао је да подметне неколико општинара властима, користећи се турским шпијуном — грчким владиком Паисијем — и извјесним Цинцаром по имену Апостол. Њихов једини посао био је да прислушкују Србе и доносе тужбе властима.
Пошто ни то није прошло, Којдић је замолио пашу да отпусти народног учитеља, оптуживши га да шири „руску пропаганду“. Паша му је одговорио: „Каква руска пропаганда! Не долази ми више с тим будалаштинама.“
Којдић се тада налазио у Сарајеву, гдје је покушавао да поврати стару власт и поново угуши Српство. Али добри људи говорили су да су му дани одбројани. Његова је моћ нестала као дим. Многи које је понижавао сада су поносно стајали и слободно говорили шта мисле.
Његов пад био је питање времена.
Извор: „Застава“ 19. мај 1872. године
