Једну фотографију са овогодишњег обиљежавања годишњице злочина у Сребреници многи сматрају најупечатљивијом, а то је фотографија на којој Мило Ђукановић и Чеда Јовановић носе табут једне од жртава сахрањених на овогодишњој колективној џенази.
Питање је само да ли су знали да носе табут припадника тзв. Армије БиХ погинулог у минском пољу?
Наиме, на фотографијама гдје двојица политичара носе табут, види се да је исти нумерисан бројем 1, а из медија сазнајемо да се ради о најмлађој жртви која је сахрањена ове године и чија је прича обишла свијет и као таква постала симбол овогодишње џеназе у Поточарима.
У том табуту су се налазили посмртни остаци младића рођеног 1979. године у Љесковику, по имену Азмир (Азиз) Османовић који је у јулу 1995. имао само 16 година и 11. јула је сахрањен као најмлађа жртва. Његови посмртни остаци су пронађени прије двије године на локалитету Пољанци.
17. јула 2021. на сајту Института за нестале особе БиХ гдје је предсједавајући Колегијумаа директора Амор Машовић, објављено је да су тог дана идентификоване 3 жртве убијене у љето 1995. међу којима и Азмир Османовић.
1. јула 2021. Телевизија Н1 Сарајево објавила је текст о Азмиру као најмлађој жртви која ће бити укопана ове године у Поточарима. У тексту је написано: “У покушају да дођу до Жепе, убијена су тројица дјечака из групе, међу којима је био и Азмир Османовић…”
Уредници портала Радио Сарајево отишли су чак и даље, преносећи изјаву Емзе Фазлић, портпарола Института за нестале особе Босне и Херцеговине да је Азмир ликвидиран.
Поред домаћих медија у ову кампању су се укључили и неки страни медији и појединци, међу којима треба истаћи твит Саманте Пауер и турске политичарке Озлем Зенгин које говоре о убиству.
Азмиров брат, Азир Османовић који је запослен као кустос у Меморијалном центру у Сребреници, свједочио је пред камерама о погибији брата, гдје је јасно навео да је Азмир страдао у мјесту Пољанци при повратку у Шушњаре и то када је ушао у минско поље.
Пољанци су били у зони борбених дејстава и и налазе се на линији разграничења између Војске Републике Српске и тзв. Армије БиХ као што се види и на мапама испод. Сходно томе у војним условима минска поља су ту била постављена са обе стране ове линије, ради заштите.
Оно што нико од наведених није рекао, или што су избјегли да кажу, јесте да је Азмир (Азиз) Османовић рођен 15. маја 1979. био припадник тзв. Армиоје БиХ, или тачније ВЈ 6445 Сребреница, што се јасно види у отвореној бази бораца министарства ФБиХ за питања бораца.
Од 19 жртава које су сахрањене ове године у Поточарима, њих најмање 14 су активни војници тзв. Армије БиХ који су као такви страдали у пробоју током борби или погубљени као ратни заробљеници, али ни то нико не говори, нити смо гдје видјели, нити прочитали.
ВЈ 6445 Сребреница представља ознаку бригаде 281. ИБЛБР Сутјеска чији је командант био Зулфо Турсуновић. Према евиденцији из базе Азмир је био припадник ове бригаде тачно 152 дана прије смрти, што би значило да је Азмир био мобилисан почетком фебруара 1995. са свега 15 година.
Данас знамо да је у Сребреници војна команда у јулу 95 издала наређење за постројавање свих војних обвезника од 16-60 година, па тако и Азмира који је очигледно већ са 15 година био прикључен муслиманској војсци.
Овдје није крај приче о породици Османовић из Љесковика. Наиме, Азмиров и Азиров отац Азиз Османовић као припадник 3. чете 2. батаљона Љесковик АрБиХ био је учесник напада на српско село Кравице на Божић, 7. јануара 1993. што се види из ратног дневника. За овај злочин нико није одговарао.
Припадници треће чете 2. батаљона Љесковик тзв. Армије БиХ након погибије командира Омер Османовића у априлу 1993., по новом формацијском устројству припали су 282. ИБЛБР бригади чији је командант био Ибро Дудић. 282. ИБЛБР бригада је имала преко 80% губитака током пробоја у јулу 1995.
Османовићи су на рамазански Бајрам 25.3.1993. године породично напустили Љесковик, о чему Азир и свједочи. Азмир није преживио војну акцију пробоја из окружења око Сребренице, али зато отац Азиз јесте и 11.9.1995. регистрован је у Кладњу као један од преживјелих
Мило Ђукановић и Чеда Јовановић нису знали чији табут носе, а и да јесу то не би ништа промјенило. У рату, истина увијек страда прва.
Наравно, све наведено не умањује трагедију изгубљеног младог живота, који је могао бити спашен да није мобилисан и по команди поведен у пробој. Али трговина људским животима, манипулисање подацима, просјачење костима… Свакако су за презир.
Не чини се исправном чињеница да се неко ко је страдао у минском пољу, чијим страдањем се манипулише, за кога се крије да је био припадник тзв. Армије БиХ, уписује као жртва ратног злочина, а поготово да се на основу тога стигматизује сав српски народ и Република Српска.
(Twitter/@TeamSerbs/nula49.com)
