Док се Република Српска задужује милионе марака како би се смањио број радника у „Жељезницама Републике Српске“, предузеће чува радна мјеста и онима који не долазе на посао. „Па не дајем ја плату, нисам ја ни власник предузећа“, ријечи су једног од извршних директора.
Почетком прошле године радник „Жељезница Републике Српске“ (ЖРС) Младен Панић је отишао на одслужење једногодишње затворске казне јер је скривио саобраћајну несрећу у којој је погинуо његов друг.
Иако је због дужине казне морао добити отказ, њега је чекао посао када се вратио. У ЖРС никада није стигло обавјештење о казни па су се упосленици у Добоју правили да не знају гдје је њихов колега. Панићев шеф и кум Мирко Остојић лажно је правдао његове недоласке на посао − прихватао је потврде о боловању и давао му годишњи одмор како би оправдао његово вишемјесечно одсуство. Тако је Панић успио задржати и посао и плату.
Република Српска се годинама задужује код међународних кредитора како би ЖРС стао на своје ноге. Значајан дио тог новца је намијењен за отпремнине приликом отпуштања вишка радника, а предузеће истовремено задржава и плаћа раднике који се готово никада не појављују на послу.
Један од њих је и Рајо Шиљак из Источног Сарајева. Он је дуго запослен у ЖРС, али је ријетко на свом радном мјесту у Добоју. Његови претпостављени нису могли са сигурношћу објаснити новинарки Центра за истраживачко новинарство (ЦИН) шта он тачно ради и гдје. Иако сви знају да није редован на послу, очекују да ће се проблем ријешити сам од себе – када Шиљак оде у пензију.
У међувремену, он би могао наставити примати плату и мјесечну накнаду за превоз од Источног Сарајева до Добоја гдје га колега/претпостављени свакодневно евидентира као присутног на послу.
Панић – присутан
Двадесетпетогодишњи Младен Панић је прије шест година скривио велику несрећу. На повратку из ноћног изласка изгубио је контролу над возилом у којем је било још деветеро младих људи. Један од њих је тада погинуо.
Окружни суд у Добоју је осудио Панића на годину дана затвора због чега је морао добити отказ. Наиме, према Закону о раду РС, радни однос мора бити прекинут ако је радник осуђен на затворску казну дужу од шест мјесеци, али ЖРС то није учинио у овом случају. Умјесто да Панић у предузеће донесе пресуду, затражио је неплаћено одсуство од годину дана. Пошто му је захтјев одбијен, он је отворио боловање и отишао на служење казне у Источно Сарајево, а његов кум и шеф Мирко Остојић, руководилац Секције за вучу возова у Добоју, помогао му је да сачува радно мјесто. Током боравка у затвору кући је долазио сваки мјесец по неколико дана.
Доктор из Дома здравља у Добоју му је давао боловање па је Панић имао оправдано одсуство са посла за три мјесеца. Управа Дома здравља одбила је ЦИН-у одговорити да ли је доктор који је Панићу дао боловање знао да је он у затвору и на основу чега је упућен на боловање.
Након тога Остојић је Панићу потписао и рјешење за годишњи одмор и нарађене дане из претходне године. Како све скупа није било довољно да покрије боравак у затвору, још два мјесеца га је лажно пријављивао као да је присутан на послу.
Ипак, у разговору за ЦИН је сву одговорност за ове потезе преузео Ново Панић, Младенов отац и Остојићев надређени. Он је директор Сектора за вучу возова који руководи свим радним јединицама које су распоређене по градовима РС.
На питање да ли је знао да је то кршење закона, Панић старији је кратко одговорио новинарки ЦИН-а: „Да“.
Иако су обојица свјесни да су прешли законске границе, кажу да су то урадили како би помогли Младену да отплати дугове у којима се нашао због плаћања одштете за несрећу коју је изазвао прије шест година.
“Ако је тај живот спашен, тог дјетета, да оно у некакав живот са 22 године уђе са теретом од 100 хиљада марака, (…) значи, по мени, вриједи све кршити − и закон и сваки ђаво“, каже Мирко Остојић.
У међувремену, Младен Панић је добио амнестију од Основног суда у Добоју па је уз пријевремени отпуст изашао из затвора након седам и по мјесеци и вратио се на посао. Он није желио причати за ЦИН.
Једночлана комисија
Десетак дана након Младеновог повратка на посао у ЖРС-у су, захваљујући анонимној пријави, сазнали за превару. Покренут је дисциплински поступак, а сектор којим руководи Младенов отац Ново Панић добио је задатак да утврди ко је одговоран и како ће бити кажњен.
Како то није могао учинити сам, Панић је овластио свог замјеника Зорана Васиљевића који је процијенио да је ријеч о „лакшој повреди радне обавезе“.
„Они су тиме одредили ток поступка и исход поступка јер су различите дисциплинске мјере предвиђене за тежу повреду радне обавезе, а различите за лакшу“, објаснио је ЦИН-у адвокат Жељко Рашевић.
О санкцијама за овакав преступ у ЖРС одлучује руководилац па је Панић опет морао овластити некога да то учини умјесто њега. Други замјеник, Предраг Пецикоза, одлучио је да се Остојићу одузме по десет посто од двије плате, а други одговорни, евидентичар Бранко Пашалић, у својој је радној јединици добио писмену опомену. Панићи нису дисциплински одговарали за своје поступке.
Ново Панић и не сматра да је одговоран: „То је као да ја кажем да је одговоран и генерални директор. (…) Ја као директор не морам знати то. Као родитељ морам знати, а не морам ни то знати ако нисмо у добрим односима. Али јесмо у добрим односима, не могу рећи да нисмо“.
ЖРС је овом преваром оштећен за 5.898 КМ, а штету су измирили Остојић, Пашалић и Младен Панић. Сектор за вучу возова, којим руководи Младенов отац, покушао је смањити износ штете на 2.677 марака што није прихваћено.
Вршилац дужности генералног директора ЖРС Зоран Илинчић каже да предузеће тренутно нема начин да строжије санкционише кршење Закона о раду РС у случајевима када накнадно сазна за то.
Сједи и ћути
ЖРС је, према подацима надлежног министарства, 2018. годину закључио са акумулираним губитком од 111,5 милиона марака. За плате и доприносе радника троши око 38 милиона марака годишње.
Представници Синдиката предузећа већ годинама јавно говоре да ЖРС има раднике који не долазе на посао, а примају плату.
„Ако нема новца, онда сносимо терет сви заједно. Нема новца − нема расипања, нема расхода. Ово је за нас класичан расход − да некоме се то може евидентирати, а да не долази“, каже за ЦИН предсједник Самосталног синдиката машиновођа ЖРС-а Симо Цвјетковић.
И неки од бивших и садашњих чланова Управе кажу да је много оваквих случајева.
Драженко Тодоровић је био извршни директор Послова операција и члан Управе до 2015. године. Иако за овај проблем каже да је општепозната ствар, није учинио ништа да га ријеши. „Па не дајем ја плату, нисам ја ни власник предузећа.“
Већински власник предузећа је Република Српска која се задужује како би ово предузеће смањило губитке.
Уз то, Влада РС годишње даје још око 25 милиона КМ за одржавање ЖРС. Власници предузећа бирају Надзорни одбор који именује Управу и Статутом је обавезује да ради у интересу предузећа.
Ново задужење
Република Српска је прошле године узела 100 милиона марака кредита од Свјетске банке како би побољшала финансијску одрживост и реструктурирала ЖРС. Седам милиона марака је предвиђено за смањење броја радника, односно за њихове отпремнине и преквалификације. Влада РС-а и ЖРС ће овај кредит враћати у наредне 32 године.
Један од тројице чланова Управе, в. д. извршног директора Драган Субашић, каже за ЦИН да је запослене тако великог предузећа тешко надзирати. Он није урадио ништа да прекине злоупотребу ни у случају који му је познат. То нису учинили ни његови претходници.
Рајо Шиљак има двадесетак година стажа у ЖРС. Живи у Источном Сарајеву, а радно мјесто му је у Добоју. Он је самостални стручни сарадник у Сектору за вучу возова, а шеф му је Ново Панић.
Панић каже да га ријетко виђа, иако редовно евидентира његов долазак на посао. Шиљак у Добој долази у просјеку једном мјесечно и то у зграду Управе, а не на радно мјесто.
Шиљак је прије четири године са бившим генералним директором Драганом Савановићем договорио да буде „човјек за комуникацију“ за ускотрачну пругу у Вишеграду.
„Било ми је потребно и неопходно да имам човјека који ће комуницирати када је у питању ускотрачна пруга са туристичким организацијама и са влашћу локалном”, објаснио је своју одлуку Савановић.
Бивши извршни директор Послова операција Драженко Тодоровић је потписао овлаштење у којем то пише. Међутим, овлаштење није документ којим се у радном праву рјешава распоред радника на друго радно мјесто и оно не може искључити обавезу радника да долази на посао гдје је распоређен уговором о раду, објашњава адвокат Рашевић: „Трајни распореди претпостављају закључење уговора, односно анекса уговора“.
Међутим, Шиљков уговор о раду није промијењен па је Панићев кабинет у Добоју наставио водити евиденцију о његовим (не)доласцима на посао. Тако је до данас.
“Само је остала та администрација што су они водили, али ја сам вамо и знају − зна и Драженко, зна и Савановић”, каже Шиљак. Изричит је да своје послове договара само са извршним и генералним директором.
Док в. д. генералног директора Илинчић вјерује да Шиљак ради у Добоју, не знајући да има задужења и у Вишеграду, в. д. извршног директора Субашић зна да он ријетко долази на посао, али прелази преко тога:
„Понекад вам изађе скупља пита него тепсија па му кажете сједи тамо и ћути, бјежи, пусти ме, јер вам је лакше да му дате ту плату, па без обзира на све, него да му плаћате и превоз од Сарајева до Добоја“.
Међутим, новинарка ЦИН-а је открила да ЖРС ипак плаћа Раји Шиљку и превоз до посла на који не иде. Уз плату од 1.200 марака добија и 150 марака за трошкове пута од Источног Сарајева до Добоја.
У наредних неколико мјесеци испунит ће услове за пензионисање, а Субашић ће сачекати да се проблем ријеши на тај начин: „Ако су га сви све ове године трпили, ово његово, дајте, молим Вас, оставите ме на миру да и ја истрпим ово да се са њим поздравим“.
(CIN)
