Три мјесеца рада у иностранству, па три мјесеца одмора у Бањалуци и све тако у круг, више се исплати него цијелу годину радити овдје, причају Бањалучанке које су отишле сезонски да раде Аустрију.
– Нарадиш се, али када добијеш плату бар знаш зашто си радила – почиње причу о свом радном искуству у Аустрији Милена (45) која није хтјела да јој помињемо пуно име и презиме.
Милена ради као собарица у хотелу у једном малом граду поред Инсбрука, за плату од 1.300 евра, те признаје да јој бакшиш некада зна бити и већи од дневнице.
– Сав новац који зарадим за три мјесеца донесем кући, што је више од 8.000 КМ. Тамо се храним у ресторану у ком радим, све остале трошкове ми покрива бакшиш – каже она.
С обзиром на то да се са нашим пасошем у Аустрији легално може остати највише три мјесеца, затим се у ову државу не смије ући наредна три мјесеца, Милена, као и остале жене које су овој ситуацији у Аустрију иду два пута годишње. Међутим, кажу да тих 6 мјесеци зараде колико овде не би ни за двије године.
Управо због зараде, Милена је прије двије године напустила посао у посластичарници у којој је у Бањалуци радила 15 година и одлучила се да оде у иностранство и ради на црно, док има снаге, и да заради нешто за своју дјецу.
– Са платом од 700 КМ ту нисам могла ништа да уштедим. Планирали смо сину купити стан, али од чега? Због тога сам одучила да одем па како буде. Посао ми је нашла другарица, а нисам знала ни једну ријеч њемачког језика. Јесте да живиш као роб, у малој собици без осигурања и игдје икога, али три мјесеца прођу брзо – каже она, додајући да овако не би могла цијеле године.
Било је, каже, непријатних момената са гостима, поготово, јер не зна њемачки језик, а било је и дана када због умора није имала снаге да ради, нити коме то да каже.
Због добре зараде у Аустрију је отишла и Николина Г. (23) која је рад у аустријском хотелу ставила испред факултета.
– Хтјела сам после средње школе да одморим и размислим који ћу факултет уписати, па сам отишла на мјесец дана у Аустрију и тако остала на томе већ двије три године – прича Николина.
Све што заради, каже, иде њој, ни од кога не зависи, а за факултет јој никад није касно.
– Наравно да не бих могла овако читав живот. Напорно је радити и по десет сати дневно док обиђем све њихове хотеле, млада сам, а кичма ме већ боли, али издржаћу још коју годину, да себи купим стан у Бањалуци – каже она.
Николина прича да је било и преплаканих ноћи, криза за кућом и жељом да одмах сједне у аутобус и оде у Бањалуку, али да се човјек на све навикне.
– Од прве двије плате сам купила ауто, а помисао да све ово што свакодневно гледам по собама и нељубазне госте који се некада истресају на нама, трпим за свој стан, држи ме овде – додала је ова млада Бањалучанка.
Обе саговорнице испричале су да им је страх на граници најгори. Испитивања цариника, чињеница да иде да ради на црно и да ни дан не смије да закасни на излазу из државе стварају велики терет.
Тешко им пада то што су далеко од породице, и то што су тамо само илегалци који не смију да се разболе нити повриједе, јер не би имале коме да се обрате.
Анегдоте због језика
Колико год било тешких и непријатних ситуација, увијек има и оних симпатичних које се после препричавају данима.
– Један од гостију питао је колегиницу гдје у граду може попити добру кафу, а она је то, са својим сиромашним њемачким, схватила као позив на кафу и рекла да пристаје, али после посла – испричала је Милена кроз смијех.
(blic.rs)
