То што смо ми радили, нико није у свијету. Други свјетски рат завршава 1945. године у мају, а ја у сам априлу био на прузи, присјећа се сада 92-годишњи Стјепан Балекић, који је прије 74 године заједно са 62.268 омладинаца из цијеле Југославије и више од 1.000 бригадира из иноземства радио на изградњи пруге Брчко – Бановићи.
Првог маја 1946. године ударцем крампа 1. омладинска бригада почела је прву савезну радну акцију, а први воз овом пругом прошао је 7. новембра те године.
Омладинци су од маја до новембра 1946. године ископали тоне земље и камена, изградили два тунела у дужини 667 метара, направили чак 22 моста укупне дужине 455 метара и 92 километра дугу пругу.
“Пјевали смо: ‘Чекић, крамп, лопата, пијук и колица, то је оружје сваког омладинца.’ Сви смо тако пјевали”, кроз смијех се присјетио Стјепан, којег смо нашли у тузланском Дому пензионера, гдје живи већ 12 година.
Како истиче, његова генерација је била вриједна и дисциплинована, а о данашњим омладинцима нема лијепо мишљење, као ни о систему у којем сада живимо.
Овог старца сјећање служи изузетно добро, посебно када се присјећа неких бољих и срећнијих времена, али памти и ружне моменте из прошлости. Наиме, прије градње пруге он је прошао и преживио логор.
Балекић је поријеклом из Хрватске, околина Нашица, мјесто Ђурђеновац. Прије изградње пруге Стјепан је као 14-годишњак с оцем био у усташком логору “Старо сајмиште” код Београда. Међутим, ни данас каже да не зна зашто.
“Не знам колико сам дуго био у логору. Нисам знао ни када су Божић, Ускрс, Нова година… Само знам да када су нас довели у Земун возом, сакривали су нас. Ми смо читаву ноћ путовали да нас нико не види. Вратио сам се кући сам. Отац је тамо убијен. Нисмо знали куд идемо. Стражари који су нас чували, знали су. Официр је изашао напоље, а један стражар се сажалио, сагео се и рекао: ‘Мали, врати се на своје мјесто.’ Ја се вратим. Оца никада више нисам видио”, сјећа се детаља, као и тога да су их пуно тукли.
Морали су се сагнути главом до земље док их стражари ударају по леђима. Од јаког ударца, Стјепан каже да је одлетио два метра. Ипак, жив се вратио кући.
А онда када су затражили добровољце за градњу пруге Брчко – Бановићи, пријавио се. “Ишли смо камионима до Брчког. Ту су нас ошишали. Онда смо ишли у други камион и дошли до једног мјеста. Кажу нам: ‘Ово је Ћехаје (Сребреник).’ Наша бригада када је изашла из камиона, ниједне куће нема. Сада је то велико насеље. Јер без пута и пруге, нема насеља”, прича Стјепан за “Независне”.
Ту су имали монтиране шаторе за спавање. Каже да су радили “у тројкама”. Његову екипу чинили су другови из Нашица.
“Један копа, други товари у колица, а трећи вози. Колица су била дрвена, само точак је имао жељезо. Свако је радио свој дио посла. Они који су водили посао говорили су гдје ћемо сипати да се поравна траса”, присјећа се некадашњи бригадир.
Додаје да је младост била весела и пјесма је пратила тежак физички посао, нико никога није мрзио као сада што се људи мрзе.
Стјепан се присјећа и да је тик уз његову бригаду била и екипа из Енглеске. Након тога, био је на градњи још једне пруге. Хтио је ићи на пругу Шамац – Сарајево, али већа је потреба била за пругу према Загребу, која се градила кроз шуму у мјесту Поповача.
“Ту сам исто био два мјесеца. Имали смо монтажне бараке, кревете, јоргане. Било је довољно хране. Био је извор воде испод неког дрвета и ту смо пили воду”, препричава и додаје да је омладина све подносила с лакоћом, јер је била одушевљена што је дошло ослобађање од фашизма.
Након изградње обје пруге, Стјепан се враћа у родне Нашице и почиње радити у Дрвно-индустријском комбинату “Ђурђеновац”, који је био најјачи комбинат тада. Један од његових комшија остао је радити као надзорник у Бановићима, који су се тада развијали, и позвао је омладину из Нашица да дође радити.
Балекић и други пут стиже у Бановиће и почиње радити у руднику.
Међутим, даје отказ и одлази код сестара у Нови Сад, гдје је нашао нови посао у “Југоденту”.
Затим напушта и тај посао и трећи пут се враћа у Бановиће, гдје почиње радити на парним локомотивама као машински бравар.
“Питао сам у Бановићима шефа примају ли ме назад. Рекао је да се облачим и одмах идем радити. Ту сам остао, оженио се и на крају зарадио пензију. Ја сам у пензији већ 33 године. Скоро читав радни стаж”, смије се Стјепан.
Овај 92-годишњак је преживио, набраја, Краљевину Југославију, НДХ те Титову Југославију, за коју истиче да је била најбоља.
Било је за Титово вријеме посла и људи су живјели, а данашњи систем сматра најгорим.
“Народ је страховито незадовољан. И ја сам. Зову ме на изборе, ја не идем. Знам да ко год побиједи, биће исто или још горе. Оно што је моја генерација изградила, ова је порушила. Све уништила”, огорчено каже.
Овог времешног старца смо упитали да ли има поруку за данашњу омладину, а он је рекао: “Немам поруке. Омладину интересује само биртија, па чак и дрога. Ено, гледам на телевизији, умјесто да имају маске на лицу, они сједе у биртији и пјевају. Недисциплинонави су. Онда када сам ја био млад, била је дисциплина”, закључио је Стјепан.
Мирослав Крлежа је рекао да ово није прва пруга на свијету сигурно, али је прва коју су изградила дјеца.
И заиста, та дјеца су за 190 дана завршила пројекат хвале вриједан.
У тих 190 дан постављено је 88,5 километара трачница плус 11,5 километара трачница станичног колосијека. Уз пругу је постављено 2.100 телефонских стубова са 14.000 килограма телефонске жице. Саграђено је 177 зграда, 22 моста у дужини од 500 метара, 291 насип, пробијени тунели “Мајевица” у дужини од 394,74 метра и “Дреник” 83 метра. Осим тога изграђено је 13 станичних зграда, 13 магацина, 31 стамбена зграда са 64 стана, 96 економских зграда, 29 скретничарских кућица, 34 бунара, четири зграде с радионицама ложионице и 10 помоћних ложионица са четири водостанице.
Тунел “Мајевица” пробијен је 16. августа, што је омогућило да се пруга заврши 22 дана прије обећаног рока. Јосип Броз Тито 27. и 28. септембра посјећује бригадире на траси и с њима проводи и ради два дана на прузи.
Радно вријеме на траси прописано је да траје шест сати, али нико није могао спријечити бригадире да на траси раде осам или десет сати. Није стога ни чудо да је ударничку значку с пруге понијело 2.768 бригадира, а њих 4.295 похваљено.
Пруга је завршена 7. новембра 1946. године, када је кренуо први воз натоварен угљем из Бановића. Цијелом трасом грађани Бановића, Брчког, Сребреника поздрављали су прву композицију.
Исто тако свечани дочек је приређен и у Винковцима, Шиду, Руми, Земуну, а у београдску станицу воз, којег је возио брчански машиновођа Мурат Ћеримагић, ушао је у 17 часова. На првом вагону је писало: “Ископали смо и уградили 1.361.650 кубних метара земље и камена.”
Најупечатљивије ријечи које описују изградњу ове трасе су ријечи Мирослава Крлеже: “Није ово прва пруга на свијету сигурно, али је прва коју су изградила дјеца.”
