И после пуна два месеца од изненадног одласка др Миодрага Лазића, који је преминуо од вируса корона 14. априла ове године, на сваком кораку у Нишу и са пуним поштовањем говори се о легендарном ратном хирургу, колеги и пријатељу, другу из школе и са студија, родитељу, супругу и брату.
Исто онако како се са пуним пијететом причало о његовој доброти и незаборавним подвизима после тужне априлске вести о његовој смрти, тако се и данас говори о човеку који је за живота постао херој. Речи његове кћерке Нине Вујошевић, такође лекара, најупечатљивије су.
„Са нама заједно туговали су Срби широм света, делили су бол са нама људи који су га познавали, али и многи који нису у Србији, Републици Српској. Као и цела српска дијаспора. Време пролази, али и дан-данас не престају да ми стижу мејлови и поруке преко друштвених мрежа из свих крајева света, што је велики доказ колико је мој отац био вољен. Зато сам још више поносна на свог оца, али и на наш народ што не заборавља своје хероје. Он је био исти човек и на послу и у кафани и са својом породицом”, прича Нина Вујошевић.
Био је буквално посвећен свом послу и сваком пацијенту, а истовремено и веома духовит, образован и особа коју су интересовале све области живота, присећа се ћерка познатог хирурга.
„Са њим се могло разговарати о историји, географији, о спорту… Када сам на свет донела кћеркицу Милу, али и сина Вука, тата је из корена променио живот. Мила му је миљеница са којом је, то није крио, имао велике планове. Разумећете да зато и највише жалимо што нас је напустио прерано и што неће бити у стању да испуни то своје обећање”, испричала је Нина.
Кћерка др Лазе сећа се његовог одласка на ратиште и година проведених у хуманој мисији:
„Имала сам непуне три године када је кренуо, а седам када се вратио. Није ми било лако да ту слику човека који само повремено долази, али и одлази, претворим у слику свог оца. Памтим то време по писмима које смо са мамом писали тати, и спремању ствари које смо слали на ратиште по његовим инструкцијама болницама и рањеницима. Код куће није причао о рату, никада није говорио да је било коме спасао живот. Чувао је то у себи и свом дневнику писаном између битака и операција. Није био материјалиста и сећам се да је после одлуке да објави свој ратни дневник рекао издавачима да не жели новац, да му није намера да се обогати, рекавши да му је само потребно 300 примерака које би поделио својим пријатељима – и ништа више. Такав је био, увек је само давао. Сећам се и нашег заједничког зимовања, била сам пети или шести разред основне школе када је повео брата Пеђу, маму и мене на Јахорину. Упечатљив утисак на све оставилe су срушене куће, цркве, џамије… Тек тада сам схватила шта су ти људи преживели и како је било и нашем оцу током рата, зашто се о њему још тада причало као о хероју. А када смо стигли на Јахорину уверили смо се колико га и због чега људи цене и воле”, испричала је Нина Вујошевић.
Супруга др Лазића, Ана, у исто време била је овог пролећа инфицирана вирусом корона и непосредно до пред његов одлазак заједно са др Лазићем у болници. Била је недалеко од супруга када је преминуо. Ана је успела да добије битку против короне, није се много појављивала у јавности, али су остале заувек упамћене њене упечатљиве речи када је др Миша преминуо:
„Морам да издржим због њега, због наше деце… Он би то тражио од мене”, казала је Ана.
Сестра легендарног хирурга, др Љиљана Лазић је неутешна:
„Још увек не верујемо, још не можемо да се помиримо са болном истином да нашег Мише више нема. Сви смо у породици од неког чудног, али истог материјала, поседујемо тај породични ген који нас води да будемо усправни у свему, да издржимо и најтеже. Али, како је у души нама, његовим најближим, то се никада неће схватити. Тугујемо, али и поносни на доктора Миодрага Лазића, али и бескрајно тужни јер више нема мог брата Мише”, рекла нам је др Љиљана Лазић.
А Љиљанин син каже:
„Ми смо имали велику, изузетну привилегију да проводимо време са њим, да се дружимо, да разговарамо. Обожавао је нашу децу, а како и на који начин најбоље говори чињеница да су и наш и Нинин стан препуни његових поклона. Много нам недостаје, али имамо и велику утеху да је отишао у легенду, као ретко ко, на врхунцу каријере, да је умро као херој. И верујемо да нас гледа негде с неба и да и даље брине о свима нама”, каже Лазин сестрић Чеда.
Забележили смо и речи кума др Лазе, некадашњег припадника Илиџанске бригаде Васа Јеремића:
„Клинички сам био мртав, срце моје је престало да куца… Причали су ми касније да доктор Лазић није могао то да прихвати. Масирао ми је срце, поломио грудну кост и неколико ребара, потом ме разрезао наживо, голом руком масирао ми је срце све док није прорадило. Спасао ми је живот. Сигуран сам да бих још пре 26 година био мртав да др Лаза није био тако несебичан и мимо свих медицинских правила вратио ме у живот. Никада га нећу заборавити”, рекао је Васо.
Шта рећи на крају? И да ли ће и то речено бити довољно, јер није нимало лако, нити просто када се говори (и пише) о пријатељу и великом човеку?
У легенду је др Миодраг Лазић отишао јер је био прави и ненаметљиви борац и херој. Срби са леве обале Дрине знали су то да цене, јер су на својој кожи осетили све страхоте рата. Он је у свом ратном дневнику, који је преточен у документарни филм Радио-телевизије Републике Српске, описао борбе за пробој посавског коридора, названог „Пут живота”, у јуну 1992. године, чиме је омогућено снабдевање Бањалуке и западног дела Републике Српске храном и лековима.
Описао је и борбу за спасавање живота рањених цивила и војника на сарајевском ратишту, где је као ратни хирург радио пуне четири и по године. У болници коју је сам створио његови пацијенти били су млади борци рањеници, недужни цивили, страдала невина деца, али и непријатељски војници којима је једнако предано посвећивао своју пажњу и несебично их спасавао смрти пружајући им неопходну помоћ. Стекао је небројено много пријатеља у Хрватској, Босни и Херцеговини, његовој Републици Српској…
Примаријус др Миодраг Лазић у Нишу је био директор Ургентног центра нишког Клиничког центра, савремене болнице за хитно збрињавање пацијената за какву се годинама својски залагао. На самом почетку епидемије вируса корона није се предао. Иако му је сугерисано да бар мало одмори, до краја, до последњег часа остао је веран свом позиву, спасавању људских живота, све док и сам није оболео.
Др Миодраг Миша Лазић, доктор Лаза или најпростије Миша или Лаза, сахрањен је по сопственој жељи уз звуке композиције „Марш на Дрину”, иза себе је оставио подвиге, херојство, патриотизам за уџбенике, непоновљиво и велико јуначко дело. Његово име увек ће се помињати уз највише поштовање. Јер, он се ратним подвизима никада није хвалио. Биле су му довољне иконе које стоје у његовом дому, добијене на поклон од оних чије животе је спасао у ратним болницама на фронтовима, свуда где је као добровољац био.
И, поновићу део једног раније написаног текста о њему, о хероју. Веровао је др Лаза да ће његов дневник бити и драгоцено искуство из прве руке и из срца рата, али и најснажнији протест против безумља тог истог и свих других ратова. Много је пута био усред ратних окршаја, у опасности да изгуби живот. Када је по њега, док је боравио на једном од ратишта, послат авион да се врати у Србију, одбио је. Само је рекао: „Шта је боље – јефтина свећа или узвишена борба.”
(politika.rs)
