Спомен-комплекс „Враца”, који је отворен 1981. године и посвећен палим борцима НОР-а и жртвама фашистичког терора у Сарајеву током Другог светског рата, већ деценијама пропада и буквално нестаје у корову и смећу.
Однос свих послератних власти у Сарајеву према тоталној запуштености тог некада једног од најлепших меморијалних комплекса у региону, био је углавном популистички и користиле су га искључиво у предизборне сврхе.
И у САБНОР-у Кантона Сарајево кажу, како то преносе федерални медији, да „ниједна досадашња власт није баштинила антифашистичко наслеђе у његовој суштини, већ је то радила декларативно и то само онда кад јој је затребало”. А колико је уистину Сарајево пало на испиту чувања и неговања културе сећања, о томе, између осталог, говоре и добрано оштећене статуе народне хероине Радојке Лакић, затим Владимира Перића Валтера, Славише Вајнера Чиче, Банета Шурбата, Адема Буће…
Због таквог односа сарајевских политичара, Спомен-комплекс „Враца”, који је 2005. године проглашен националним спомеником под заштитом државе, одавно није место које, као што је то било некада, посећују туристи и где залазе школске екскурзије. Његов изглед не привлачи чак ни Сарајлије. Навраћају једино бескућници, понеки млади пар и сакупљачи старог гвожђа, који се, према неким изворима, сумњиче за скрнављење статуе Лакићеве, с које је пре извесног времена одсечена десна рука.
У Спомен-парку „Враца” – меморијалном подсетнику на око 11.000 убијених Сарајлија (највише Јевреја и Срба), жртава фашистичког терора, и месту на којем су сахрањени сарајевски борци антифашисти – угашен је, наводно због високих трошкова, и „вечни пламен”, који је, након 27 година, био поново упаљен 9. маја 2019. године. То је у последњих неколико дана постала врло актуелна прича у сарајевској јавности и тема која је заинтересовала и локалне медије. Отворио ју је начелник сарајевске општине Центар Срђан Мандић. Он је у објави на „Фејсбуку”, уз напомену да је пламен угашен (по неким информацијама још у фебруару), позвао ресорног кантоналног министра Алмира Бечаревића да поново упали „вечну” ватру.
Бечаревић му је одговорио да је „одржавање пламена прескупо” и да би се „око 62.000 евра”, колико се годишње издвоји за потрошени руски гас, „могло много корисније утрошити”. Након што га је Мандић у наставку преписке упитао, између осталог, „да ли зна која славна имена наше историје почивају у Спомен-парку на Врацама”, насељу на северним падинама Требевића, и „да ли је вечна ватра у Титовој улици следећа”, Бећаревић је одговорио да њему „предавање о антифашизму не треба” и да „антифашизам живи и живеће, а руским гасом убијају децу по Украјини”.
За разлику од Бечаревића, који је недавно наредио и скидање табле на улазу у Источно Сарајево јер му је засметало што на њој пише да је то „град 157.000 Срба који су морали да напусте Сарајево”, премијер Кантона Сарајево Нихад Ук сматра да „култура не може бити скупа”, због чега ће он подржати „повратак пламена у Спомен-парк”.
(federalna.ba)
