Тензије у Босни и Херцеговини нису биле овако велике још од рата. Неки у томе виде само предизборно позориште, а неки други страхују од новог крвопролића, пише немачки лист „Франкфуртер алгемајне цајтунг“.
Новинар високотиражног листа “Франкфуртер алгемајне цајтунг” у тексту о ситуацији у Босни и Херцеговини под насловом „Рат и кестење“, после боравку у Сарајеву, између осталог пише:
„Неколико недеља Сарајевом кружи страх да би се догађаји из деведесетих, могли поновити у Босну и Херцеговину. Када се пита за разлоге страха, стално се помиње једно име: Милорад Додик. Тако се зове најмоћнији и вероватно најбогатији политичар босанских Срба.“
У тексту се наводе познати детаљи из Додикове политичке каријере, а затим и констатује: „Додик се од друга два председника ипак разликује тиме што би државу на чијем је челу најрадије укинуо“. Аутор чланка подсећа на низ провокативних изјава Додика, као и на његову најаву да ће Република Српска донети сет закона: „Ради се о изградњи одвојене војске, посебног пореског система и одвојеног правосуђа. Ако би то Додику пошло за руком, од заједничке државе не би остало много више од празне љуштуре.“
Немачки новинар разговарао је у Сарајеву и са људима који не верују да ће цела ствар ескалирати. Један од њих је Срђан Благовчанин, први човек босанскохерцеговачке секције међународне организације „Транспаренси интернешенал“. Благовчанин подсећа да је Додик „у последњих 15 година 30 пута најавио референдум, који је у овом или оном облику имао циљ поткопавања државе“, али и да су „у скоро свим случајевима ти покушаји били неуспешни.“
„Националистички политичари попут Додика морају с времена на време да повећавају напетост. Наши политичари користе ту стратегију већ годинама. Није само Додик мајстор у томе“. Према Благовчанину, руководство земље тако жели да скрене пажњу с унутрашњеполитичких неуспеха и корупције.
Није ли такав оптимизам кобан, пита се аутор чланка: „Зар се у Сарајеву још новембра 1991, када је хрватски Вуковар већ био сравњен са земљом, није говорило да тако нешто у Босни није могуће? И зар се тадашњи оптимизам није показао као страшна грешка, која је коштала 100.000 живота?“
Благовчанин одговара да је тада контекст био сасвим другачији, те да ће натезање око надлежности потрајати до избора 2022. Аутор наводи Благовчанинову аргументацију, према којој РС наредне године мора да врати кредите у висини од четврт милијарде евра, а 2023. чак једну милијарду: „Са којим новцем би Додик да направи војску? Ко би позајмио новац отцепљеном делу земље који није међународно признат?“ Аутор наводи саговорникову претпоставку да финансирање не би одбио само Међународни монетарни фонд, већ и Русија која подржава Додика.
Новинар Михаел Мартенс је у Сарајеву разговарао и са Вилданом Селимбеговић, главном уредницом „Ослобођења“.
Она анализира могућу Додикову калкулацију у којој важну улогу као његови помагачи имају председник Србије Александар Вучић, Москва, али и председник Мађарске Виктор Орбан. Подсећа се и на недавну изјаву председника Хрватске: „Зоран Милановић, специјалиста за чудне и неретко националистичке изјаве свих врста, недавно је подругљиво изјавио да је Босна толико осиромашила, да би три народа тамо можда могла да се гађају кестењем, али не и водити рат.“
У тексту се износи и мишљење Вилдане Селимбеговић да Додикови поступци имају такође елементе инсценирања за мобилизацију бирача, као што то раде и бошњачки политичар Бакир Изетбеговић, или хрватски Драган Човић. „Њих тројица живе од криза које сами изазивају. Тако се крећемо у правцу деведесетих“, каже Селимбеговић.
У чланку се на крају наводи: „Дипломатски кругови у Сарајеву нагађају зашто је Додик најавио и излазак из пореског система земље, пошто РС тиме може само да изгуби. У финансијском трансферу унутар земље, РС добија више него што уплаћује, садашњи кључ за расподелу средстава је јако повољан за њу. Уз то иде и чињеница да је управо финансијско оптерећење РС кредитима главна тачка најновије ескалације – Додик хоће паре, кажу саговорници у Сарајеву.“
„Ипак, чисто економски аргументи су у овом сукобу можда недовољни. Пре него што је Словенија 1991. прогласила независност од Југославије, европске дипломате стално су од ње захтевале да најпре спроведе анализу користи и штете. Таква анализа једва да би могла бити у корист независности, пошто је словеначка привреда 1991. била јако упућена на југословенско тржиште. Али то није зауставило развој догађаја. Како ће то бити три деценије касније у случају БиХ, зависи од реакције Запада“, закључује се у чланку Франкфуртер алгемајне цајтунга.
(politika.rs)
