Većina mladih u Srpskoj primorani su da se učlane u političke partije, jer im je to jedina nada za zaposlenje, dok oni apolitični nemaju nikakve šanse da dođu do državnog posla.
Procenjuje se da svaki peti stanovnik Republike Srpske ima stranačku knjižicu, a samo vladajuća partija broji više od 170.000 članova.
Imajuću u vidu da su javne institucije pogodne za udomljavanje stranačkih članova, razlozi uzaska mladih ljudi u njih nisu ideologija s kojom su saglasni, već uverenje kako je to lakši put do zaposlenja.
Zbog svega ovoga oni koje politika ne interesuje gotovo nemaju šanse za posao, pogotovo u javnim institucijama, jer u dugom redu čekanja za posao na vrhu liste su partijski miljenici.
– Tri godine sam radio kao konobar i predavao prijave za posao, ali ništa bez članske karte, a ni to nije garancija. Imao sam ponudu za posao, u zgradi Vlade, ali ako platim 13.000 KM. To znači da važne odluke u državi može da donosi svako ko ima 13.000 KM u džepu – kaže Saša (29), koji je završio pravo pre četiri godine, a danas „pravdu deli“ na mešalici u Insbruku.
Politika ga, kaže, interesuje, ali ne ova. Neće da bude deo sramotnog cirkusa, kako je sam nazvao političku scenu u Srpskoj, jer Vlada na mlade ljude ne obraća pažnju, već ih svojim strategijama tera napolje.
– Zvali su me prijatelji u stranke. Kažu godinu, dve deliš upaljače, nosiš glasačke kutije, ali uskoro eto te na državnom poslu i ne radiš ništa. Sramota, ne završavamo mi fakultete da ne radimo ništa – kaže Saša.
Dodaje da je današnja politika osakatila mlade, a najtužnije je što su se ljudi „uglavili u fotelje“ da nema šanse da se pojavi neko novi.
– Ne znam čiju budućnost biramo na izborima; našu sigurno ne. Ne mogu da verujem da zvaničnici brinu samo za novac i lični interes i da ih ni malo nije briga za narod – dodaje on.
Posla nema ni za diplomiranog politikologa Natašu Malić. Člansku kartu, kaže, ne želi, jer smatra da motiv za ulazak u partije ne treba da bude zaposlenje.
– Apsolutna vlast partokratije je dovela do toga da se za zapošljavanje u državnoj upravi ili javnim preduzećima kao osnovni kriterijum uzima partijska pripadnost, a ne stručnost. Najgore od svega je nepostojanje volje da se takvo stanje promeni – kaže Malićeva i dodaje da je u potrazi za poslom do sada prvo pitanje bilo „da li si u stranci“.
Sudeći po svemu, Vlada je zapošljavanjem podobnih, a ne sposobnih, zatvorila vrata mladim ljudima, koji najčešće ni ne pokušavaju doći do javnih ustanova.
Ekonomista Bojan Basalo (27) iz Banjaluke, kao politički osvešćen i stranački neopredeljen kaže da državni posao nije ni pokušao tražiti. Međutim, priznaje da ni mladi ne daju sve od sebe kako bi nešto promenili.
– Vlada nije ni bolja ni gora od one koji zaslužujemo, a o mladima ta ista brine onoliko koliko mora – nimalo. Ne zaslužujemo mi bolje, naročito ne mladi. Trenutno najumišljeniji i najnesposobniji sloj stanovništva vlada u državi – dodaje on.
Iskustvo A.Z. (28) iz Prnjavora pokazuje da nije dovoljno imati samo partijsku knjižicu. Bitan je položaj u stranci i to ko i na koji način te preporuči. Nije isto ako ti posao traži neko na visokom položaju ili neko na nižim funkcijma.
– Bila sam godinu dana u stranci, ali sam odustala kada sam shvatila da za mladog čoveka niko ne brine. Razočarana sam ovom državom i jednostavno sam bila primorana da odem. Sada čuvam decu i radim u jednom hotelu u Austriji, jer za mene u Bosni nije bilo perspektive – ispričala je ova devojka, koja je diplomirala na Filozofskom fakultetu.
Potrčko tamo, potrčko ‘vamo
Mladi mogu da biraju između posla potrčka u stranci i potrčka kod privatnika. Međutim, u drugom slučaju imaju šansu za napredak, jer privatne firme ne žive na grbači naroda već od sopstvenog rada, a dobri radnici trebaju svima.
– Tražiću posao kod privatnika, jer člansku kartu nemam, niti planiram na taj način doći do posla. Ne želim da strahujem od izbora do izbora i da mi život zavisi od toga ko je na vlasti – kaže Anita Vuković, koja završava Ekonomski fakultet.
(blic.rs)
