Војничко срце у бијелом мантилу, буквално, неустрашив на првој линији борбе био је и у ратним деведесетим, када је спасавао људске животе.
Били су то најгори дани за Србију, највећа криза од ратних година вирус корона, још непознат и мистичан, харао је Србијом у пуној снази. Љекари су били прави хероји борбе против ове пошасти, на првим линијама. И многи су страдали. Једно име посебно је одјекнуло у јавности – доктор Миодраг Лазић.
Војничко срце у бијелом мантилу, буквално, неустрашив на првој линији борбе био је и у ратним деведесетим, када је спасавао људске животе. Иако је био у ризичној групи, иако је могао да сједи код куће, да гледа поклоне које је добио од оних којима је спасао животе, да пише мемоаре и носи се као пензиноисани херој, Лазић се дао у нову битку и – у њој дао свој живот.
Преминуо је у Нишу 14. априла, у граду којем је оставио много – велико залагање за изградњу новог Ургентног центра, по најбољим свјетским стандардима, уродило је плодом. Био је поносни директор ове установе од животног значаја за све Нишлије, преноси Телеграф.
Град Ниш је одао почаст и захвалност преминулом хирургу Миодрагу Лазићу, па је синоћ од 20 сати на Храму Светог цара Констанина и царице Јелене била пројектована српска застава и лик овог чувеног љекара, док је одзвањала мелодија композиције “Марш на Дрину” – пјесма којом пожелио да буде испраћен директор нишког Ургентног центра.
А могао је одавно да скине бијели мантил, обуче неко фино одјело, и хвали се својим дјелима. Али, то није био његов дух. Остао је љекар и борац до краја. Када је букнула корона, рекао је да, ако га то зло ухвати, сумња да ће преживјети. Црне слутње су се обистиниле. Посљедња жеља била му је да га сахране уз пјесму Марш на Дирну.
А какав је он херој био? Питајте било кога преко Дрине, у Републици Српској. Нико га није заборавио. Др Миодраг Лазић за њих је икона рата, хуманости, храбрости, човјек који је под петролејском лампом спасавао животе младих бораца, озбиљно рањених у најтежим борбама.
О херојству је причао, али када би га неко питао – написао је чувени ратни дневник, а Радио-телевизија Републике Српске о њему је снимила документарни филм. Иако је рођен у Земуну, а живио и умро у Нишу, важан дио каријере везан је за ратиште у БиХ.
И то многи у Србији нису знали. Многи су се постидјели. Али, одали су му почаст какву је заслужио. Не само да је Марш на Дрини стезао срца његових најближих, његових колега и пријатеља који су га уз тај ритам сахрањивали, већ се ова мелодија орила и у целом граду.
Широм Србије и Српске почели су да ничу мурали са његовим ликом, а низале су се и петиције да Клинички центар Ниша, улице и тргови понесу његово име.
(srpskinfo.com)
