Десет патриотских организације из читаве Републике Српске јавности се данас обратило отвореним писмом у коме траже одговоре на низ питања проистеклих из забране уласка у БиХ професору доктору Милошу Ковићу 12. марта ове године.
У писму које потписује десет невладиних организација, укључујући и Конзервативни клуб и СПКД Просвјета из Брчког, истиче се да је забрана уласка у државу једном од највећих живих српских интелектуалаца без икаквог образложења апсолутно недопустива, те подсјећа јавност да очигледно постоје спискови оних који су непожљени за неке са ове стране Дрине.
“Данас, на Дан српског јединства, слободе и националне заставе, сматрамо да је наша дужност да станемо у одбрану основног људског права на слободу кретања које се у Европи ускраћује само припадницима српског народа”, додаје се.
Отворено писмо преносимо у цјелости, без измјена:
Поштовани,
Ми, доље потписане организације из Републике Српске, које тежиште својих активности стављају на културно-просвјетни рад, као и хуманитарне и идентитетске акције на територији наше земље, обраћамо вам се са сљедећим захтјевом и молбом, али и својеврсним ободрењем у вези са истрајавањем у одбрани виталних националних интереса.
Познати антиутопијски писац Џорџ Орвел, говорећи још прије неколико деценија о важности борбе за историју, изнио је оцјену да „ко контролише прошлост, контролише будућност“. Ништа мање актуелан у нашим данима није ни закључак нобеловца Иве Андрића да „само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва“ и заувијек одвојена од садашњости.
Данас смо свједоци да се у једном општем прегнућу ка стварању нових нација на Балкану посебно активно ради и на злоупотреби и фалсификовању историјских чињеница. Преправљањем прошлости, новим историјским уџбеницима и гласним медијским промовисањем нових „истина“, које се попут догми не смију преиспитивати, ствара се нова клима, која негира све заједничке карактеристике и сродности некадашњих југословенских нација, али и ставља колективни жиг на ткиво српског народа, којем се раније судило кроз пресуде његовим војним и политичким вођама, а данас и кроз пресуде читавој његовој историји.
Најстрадалнији народ на Балкану проглашава се за геноцидан, његова земља одбрањена у рату у складу са међународним уговорима се негира, а сви они који се супротстављају таквим ферманима бивају излагани репресији и својеврсном свиленом гајтану нашег доба.
Историчару, проф. др Милошу Ковићу, је 12. марта 2022. на граничном прелазу забрањен улазак у Босну и Херцеговину, без јасних разлога зашто је до тога дошло, али уз касније објашњење да за политичко Сарајево као агресивно звучи Ковићево позивање на „ослобођење и уједињење“ српског народа, које историчар износи кроз подсјећање на грађанске и националне идеале с почетка 20. вијека.
На тај начин, због деликта мишљења, врши се и својеврсно онемогућавање слободе мисли и говора, једног од основних људских права, и то не само на територији ФБиХ, већ и на простору Републике Српске. У доцнијем објашњењу директора ОБА-е из Сарајева, наглашено је да је случај професора Ковића само „један од хиљаде“, а доцнији примјери показали су да се ради о забранама кретања и дјеловања у БиХ и другим угледним историчарима, правницима и друштвено ангажованим стручњацима.
С тим у вези, као наш одговор услиједило је позивање на закључке некадашњег српског дипломате Стојана Новаковића из есеја „Шта нам је чинити кад нас границама раздвајају“ (1910), који нас подсјећа да се српски народ интегрише прије свега духовним и културним јединством и „бестелесним силама“.
Ми, доље потписани, путем савремених технологија организовали смо 28. марта предавања професора Милоша Ковића у 15 градова Републике Српске: од Чајнича, Требиња, Вишеграда и Зворника, Братунца, Бијељине, Брчког и Шамца, Пала и Сребренице, све до Бањалуке, Теслића,
Добоја, Приједора, Дубице и Мркоњић Града. Као када су наши преци, прогоњени, прије стотину и више година оснивали одборе „Просвјете“, тако смо и ми после свих забрана након овог предавања остварили сложну и братску сарадњу различитих удружења из Републике Српске, сада само са једним циљем: да кажемо да не пристајемо на колективну осуду свог народа, искривљавање његове историје и поновни прогон најбољих међу нама.
Не пристајемо на нове „Процесе“, а својим именима и презименима нећемо се крити ни иза еуфемизама неког новог Давида Штрбца.
У том смислу, сложно и саборно, придружујемо се иницијативи српског члана Предсједништва БиХ од 31. марта т. г., у којој је најављено да ће се тражити испитивање и сторнирање списка на којем се као пријетња за националну безбједност наводе држављани Републике Србије.
Тражимо и одговоре на питања која мјесецима стоје: На основу чега су направљени поменути спискови? Шта је конкретно урађено како би се нашим сународницима гарантовало основно људско право на слободу кретања? Какви су сљедећи кораци српских представника власти?
Књижевници, пјесници, историчари и научници нису и не могу бити никаква пријетња својим сународницима, чак не ни политичком Сарајеву; сваки чин забране и репресије сматрамо искључиво тежњом за насилном промјеном нашег националног идентитета и политичком ревизијом српске историје.
Супротно, промовисаћемо идеје које позивају на духовну и културну обнову и саборност српског народа, јер њих сматрамо за неопходне и у циљу изградње повјерења и помирења на читавом Балкану.
Зато тражимо да се у политици скидања стигме са српског народа истраје и не одустаје. Јасеновац са Доњом Градином, Пребиловци и Стари Брод нас тјерају да не одустајемо од страдалне историје наших предака, јунаштвом и муком створена Република Српска обавезује да не одступамо од земље која ће бити отаџбина наших кћери и синова.
Како је већ цитирани Стојан Новаковић, у већ виђеним историјским раскршћима нашег народа писао: „Само не клонимо духом. Кроз бестелесне силе, којима нам се данас ваља служити, пребродићемо све границе што нас сад растављају, проћи ћемо најјаче браве и преграде, и наш ће се народ, једнога дана, показати као моћ неодољива и непробојна. И онда ће сигурно тражити и добити шта хтедне.“
Писмо, заједно са свим потписницима, можете погледати ОВДЈЕ.
