Стара изрека да добро изучен занат злата вриједи ни у времену опште кризе није изгубила на значају, јер би у супротном, поручују занатлије, одавно сви завршили на улици.
Да је лако опстати није, али уздају се у чињеницу да су, и поред свега, суграђанима потребне њихове услуге, разне поправке и преправке, па макар и у мањем обиму. На дијаспору се, међутим, више нико не клади.
Бањалучки обућар Мишо Ћутковић, са искуством дугим 37 година, каже да ситуација у овој бранши никада није била гора. Обућарски занат годинама полако изумире, а и онако лоша ситуација у којој раде у кризи је достигла врхунац. Ипак, ни сада не прође дан а да у радњу не уђе бар једна муштерија.
– Посла има осјетно мање. Буде дана када се може фино радити, али има и периода када дневни пазар буде само 20 марака. Највише се тражи лијепљење обуће и највише нам долазе жене. Да није њих не бисмо имали ништа. Најскупља поправка је мијењање комплет ђонова, што кошта тридесетак марака. За квалитетне ципеле људи хоће да издвоје тај новац, али за обућу од скаја и других материјала то им се не исплати, па радије купују нову – говори Ћутковић.
Он је од овог посла отхранио и ишколовао дјецу, али за све те године рада није успио да отвори своју радњу. Скупо је, каже, набавити машине.
Занат је испекао у старој Творници обуће „Босна“, а посљедњу деценију ради у Робној кући „Боска“. С још једним колегом ради у смјенама, задовољан што су успјели да задрже посао, уз редовно уплаћене порезе и доприносе.
То што им се радња налази у центру града, вјерује, увелико је допринијело томе.
– Доста је лакше радити у центру, гдје је велики промет. Имамо сталних муштерија, али и доста пролазника који наврате. Када сам прије 12 година почео радити овдје, било је баш много посла. Газда ми је дао добру плату, толику да сам му говорио да је мало смањи – шаљиво прича обућар Мишо.
Љето је и иначе „мртва“ сезона за обућаре, а нада се да ће више посла за њих бити с почетком школске године.
Рјеђе код фризера
И власница фризерског салона у Брчком Сњежана Голубовић, потврђује да су у вријеме короне веома тешки услови рада и да се епидемија значајно одразила на њену дјелатност.
– Због низа ограничења смањен је број муштерија, а истовремено су порасли трошкови због низа заштитних мјера које су уведене. Нисмо радили два мјесеца, а плату и доприносе коју смо добили за март у износу од 772 КМ, као и за април од 860 КМ, коју смо чекали више од два мјесеца, усмјерили смо на доприносе, комуналије и друге трошкове. Свакако да ми значи финансијска подршка коју смо добили, али да у марту и априлу нисам имала подршку фамилије не знам како бисмо моја дјеца и ја преживјели. Предуго је то трајало – говори Голубовићева.
Истиче да не зна како ће даље ако ова ситуација потраје. Размишљала је и о затварању, али је то једини извор прихода за њу и дјецу.
– Да су границе отворене сигурно бих затворила салон и отишла у иностранство. Већина нас је почела да ради од 11. маја и не знам како ће се то регулисати за тај мјесец. Не очекујем плату, али очекујем бар доприноси да нам се уплате, јер ми нисмо затворили радње својом вољом већ нам је то наложено – каже Голубовићева.
Појашњава да је кроз дугогодишње искуство фризера примјетила и велике промјене на муштеријама.
– Нестрпљиви су, смета им што не могу у салону који минут сачекати термин, сметају им маске и све рјеђе долазе. Муштерије које су ми долазиле сваких 15 дана сада су то помјерили на мјесец или чак мјесец и по – истиче Голубовићева.
На живот и рад у вријеме короне пожалили су се ових дана и угоститељи у Брчком, који од Кризног штаба траже да продужи радно вријеме, које је ограничено до 23 часа, и да преиспита друге мјере. Поручују да није могуће обезбиједити размјештај столова без замјене цјелокупног инвентара и да особље нема времена, ни начина, да прати да ли су гости прописно удаљени.
Кључар
Због вируса корона, Огњен Бабић, кључар из Приједора, има чак 50 одсто мање посла. Посљедњих мјесеци, прича он, мало помоћи стигло је од наших људи који су традиционално дошли из иностранства, међутим и дијаспоре је због вируса корона много мање ове сезоне него ранијих година.
– Иначе, за фебруар, март и април бих могао одјавити радњу, јер тада има изузетно мало посла након празника. Ове године, март и април буквално нисам радио, ишао сам само на интервенције када неко заглави у кући или изгуби кључеве станова или аута. Добио сам новчану помоћ за један мјесец због умањеног пословања и хвала им, јер много ми то значи због та три мјесеца када ништа није било посла – казује Бабић.
Као ратном војном инвалиду, од велике користи му је и поврат доприноса преко Фонда за запошљавање и рехабилитацију инвалида.
– Тај поврат ми много значи и са тим „пливам“ и опстајем. Не успијевам да ширим дјелатност, већ усавршавам оно што већ имам – прича Бабић.
Профита нема
Из Занатско-предузетничке коморе поручују да у вријеме опште кризе уопште не треба причати о добити. Профита, кажу, нема; циљ је само задржати раднике.
– Никоме не иде добро, вјерујте. Криза је у цијелом свијету, не само код нас, али ми смо овдје мали, с малим буџетом, немамо резерву, живимо од плате до плате и наравно да су и најмањи потреси за нас проблематични. Имали смо мало среће, па је Влада РС уплатила надокнаде за вријеме за које нисмо радили. То је коректно било, али даље новца нема и нас је ухватио страх. Паника је, јер долази јесен, када грађевина престаје да ради, трошкови живота су већи, дјеца полазе у школу, треба набавити и огријев, а све се теже заради – истиче директор ЗПК Јовица Братић, питајући како отпустити човјека који је код вас радио 20 година, када је он малтене постао члан породице.
Тражи се начин како преживјети, а један од њих јесте и укидање парафискалних намета, што предузетници одавно захтијевају.
– Неке дјелатности, које су добро радиле и прије пандемије, које имају сталне клијенте, нису толико осјетиле кризу, али они који су и раније били на рубу итекако имају проблема. Тешко је вријеме, морамо све знање и умијеће искористити да наше радње опстану. У овим мјесецима не треба причати о профиту. Само да задржимо раднике и одржимо привредну дјелатност били бисмо задовољни – закључује Братић.
Преживљава се и на југу
Милован Антуновић је један од преостала два обућара у Требињу који имају своју радњу. Овај занатлија тврди да пандемија вируса корона и затварање радње прољетос није много утицало на његов посао.
– Муштерије су се вратиле чим је радња поново отворена. Од овога се преживљава, а увијек неком треба нешто поправити, тако да ме пандемија вируса корона није значајније пореметила – истиче Антуновић.
За разлику од обућара, заната који изумире у Требињу, а који су наставили радити приближно истим темпом и поред вируса корона, фризери имају мање муштерија.
– Примјетан је мањи број муштерија. Не долазе нам муштерије из Дубровника, које су биле редовне прошлих година. Нема великих окупљања, матурских вечери, свадби и других скупова за које су се правиле посебне фризуре. Пошто нисмо радили два мјесеца даме су се саме сналазиле за фризуру, фарбале се код куће. Неке су то и наставиле. Све је ово утицало на мањи промет, али сналазимо се. Надамо се да ће брзо све бити по старом – испричала нам је једна требињска фризерка.
(srpskainfo.com)
