Плетене, хеклане и везене рукотоворине наших бака и прабака и даље изазивају дивљење младих нараштаја. Гроздана Марковић (92) из семберског села Међаши урадила је стотине ручних радова. И данас времешна старица везе, пресликава шеме, измишља нове мустре.
Тек посљедње двије године то ради са наочарама али, иако је вид издаје руке је, кажу, још добро служе. Своје знање радо преноси на млађе, јер истиче да традицију и обичаје морамо чувати.
Бака Гроздана Марковић рођена је далеке 1926. године. Преживјела је Други свјетски рат, а и овај минули. Годину 1934. у којој је кренула у основну школу памти по погибији Краља Александра. Као дјевојка завршила је учитељску школу, а онда се „загледала“ у свог Гају. Узели су се, изродили троје дјеце и скућили. Није увијек било лако, али захваљујући љубави и поштовању све су превазишли. Посла у сеоском домаћинству увијек има, али успијевала је, каже, да нађе времена и за ручне радове.
– О шесте године сам чувала овце. Мајка ме тјерала да кад изађем на ливаду понесем игле и вуну. Морала сам да научим да плетем, везем, хеклам и да шлингам, све што су некада жене радиле. А завршила сам ја и школу, требало је да радим као учитељица, али никада нисам радила тај посао. И у школи смо, ми, женска дјеца, морали донијети конац и игле без кукица, а дјечаци су учили да тешу или неке друге „мушке послове“. Удала сам се, а онда кувај, спремај, пери, чисти. Сеоско домаћинства свашта захтијева. Башту смо увијек имали, воћњак. Све се то радило и обрађивало. Отхранила сам и троје дјеце, али никада нисам престала да радим ручне радове. Устајала сам рано прије свих, или сам плела и везла увече док су сви спавали – прича бака Гроздана.
Додаје да је некада ручни рад био на цијени, али више није.
– Моји радови од прије 30 и више година су много квалитетнији него ови данас. Било је боље платно, бољи конац, „Рунолист“ Загреб и неки из Врања, више се и не сјећам марке – каже витална старица.
Исхеклала је, исплела и извезла на стотине ручних радова. Поклонила их је кћеркама, снајама. Сваком од седморо унучади и праунучади урадила је нешто за успомену. Сватовски пешкири који се поклањају младенцима обичај су семберског краја.
– Ко год се удавао и женио из фамилије добио је извезени пешкир. Радила сам и пешкире за кићење аута. И за комшилук. Знају младенци да баба Гроздана мисли о њима. Трудила сам се да осим познатих мустри увијек нађем и неку нову. Пресликавам шеме, цртам индигом. Питају ове младе како знам, а ја кажем “треба љубави и воље и све се онда може” – каже старица.
Жели бака Гроздана да своје знање несебично пренесе млађима. Жали се да многе младе жене нису заинтересоване.
– Или типкају по овим телефонима или испуњавају укрштенице. А мало која хоће иглу у шаке. Ако им то треба, оне купе, умјесто да науче, па да онда уче и своје кћери – каже бака.
Праунукова дјевојка на пракси
Нада Стјепановић (19) дјевојка је Гроздиног праунука Данијела. Завршила је медицинску школу, али посла нема. Често долази код баке.
– Радо слушам њене приче о некадашњим временима и „крадем“ занат. То ме забавља, а и на тај начин желим да сачувам наше обичаје. Дивим се бакиној енергији и вољи за животом. Ми, млади, свашта можемо да научимо од ње – каже дјевојка.
(srpskainfo.com)
