Радно способни људи напуштају Републику Српску.
Да је хљеб у туђини постао укуснији, говоре подаци анкете Завода за статистику РС, гдје се наводи да је у првом тромјесечју 2023. године број активно радно способног становништва пао готово за проценат у односу на крај 2022. године.
Посебно забрињава чињеница да је више од половине радно способних у Српској потпуно радно неактивно (52,6 одсто), а томе су, према ријечима стручњака, допринијели бројни фактори, попут одласка грађана на сезонске послове у регији, трајног напуштања БиХ, лоших услова рада, снажне инфлације…
Према посљедњим подацима, Република Српска има око 330.000 радника. Истовремено, незваничне процјене са половине прошле године говоре да у Српској живи 1.120.126 становника.
Било како било, користећи оно на шта се позивају надлежни, видљиво је да је тек нешто више од трећине становништва Републике Српске у радном односу, али и да нико не излази са прецизним подацима колико је тачно радно способних од тих 1,12 милиона.
Оно што је јасно, каже струка, у привредном сектору Републике Српске нема области у којој не недостаје квалитетне радне снаге.
“Ми истичемо колико је увијек мање незапослених на Заводу за запошљавање, али исто тако Завод за статистику показује и какво је стање запослености, прије свега у прерађивачкој индустрији. И ту видимо да су трендови негативни. Ово упућује на то да доста активне радне снаге напушта Српску идући прије свега за сезонским пословима у Хрватску у области туризма и услуга, те Њемачку и Словенију у области грађевинарства и потреба за возачима. Све то даје цифру коју је дао Завод за статистику РС. Тако сувопаран податак показује нешто, али дио тих радника повлачи домаћа привреда, но евидентно је да дио тих радника одлази из Републике Српске и БиХ”, наводи Перо Ћорић, предсједник Привредне коморе Републике Српске.
Они који представљају раднике још су више огорчени на актуелну ситуацију, јер, како тврде, не одлазе само појединци, већ читаве породице. Наводе да Српска има велики проблем због чињенице да се синдикати не могу договорити са послодавцима.
“Дуго је то трајало са нашим послодавцима у Републици Српској са захтјевима синдиката да преговарамо о колективним уговорима, висинама плата радника, условима и примјени Закона о раду. Од 2016. године ми немамо ниједног гранског уговора у привреди, зато што Унија удружења послодаваца са својим гранским синдикатима није жељела да преговара нити да ријеши те колективне уговоре”, поручује за “Независне новине” Данко Ружичић, потпредсједник Савеза синдиката РС за привреду.
Он истиче како се сада послодавци жале да немају радника и да по њих иду у иностранство, али да то није рјешење.
“Послодавци се хвале да су повећали номиналне плате у задње три или четири године, а у ствари то повећање не значи ништа ако нема реалног повећања, јер инфлација није иста за основне животне намирнице и за луксузну робу. Па, само на храну просјечна четворочлана породица мора дати око 1.100 КМ мјесечно, а то није ни просјечна плата у прерађивачкој индустрији РС. Зато послодавци и имају проблем са недостатком радне снаге. Њима увоз радника неће ријешити проблеме. Ево, сада они у 2023. могу добити 1.400 радних дозвола, а то су радници који су већ овдје плус нови што ће доћи. То не значи ништа на наших око 330.000 радника, колико тренутно имамо”, каже Ружичић, додајућу да су радници у реалном сектору у Српској у доброј мјери сведени на најнижу плату.
“Зар је нормално да НК, КВ радник, инжињер и слично имају минималац са основицом. Ми смо за 1. мај рекли да тај нето минималац гарантује дневницу за једва два хљеба. Не могу се купити два основна хљеба од 550 г, а цијела дневница не може да обезбиједи килограм меса”, поручује он.
Марко Ђого, декан Економског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, тврди да је према подацима којима он располаже, у Српској свега једна трећина укупног становништва радно активна.
“Просјек у Европи је да је 60-65 одсто од укупног становништва радно активно. Код нас су изражене посљедице рата, још више демографије, у смислу сељења оног најактивнијег становништва, па овдје остају пензионери или дјеца која још нису отишла”, истиче Ђого, упозоравајући да је тешко окренути ситуацију у нашу корист.
“То су дугорочни процеси. За почетак треба направити атмосферу и прилике које ће овдје задржавати људе, како они у великом броју не би одлазили. А о томе да вратимо људе који су већ отишли, не треба ни размишљати”, закључио је Ђого.
(nezavisne.com)
