Милоша Бошковића из Илијаша и Васу Васића из мајевичког села Тобут судбина је, као младе људе, одвела у далеки свијет, а сада у лопарском селу Липовице граде савремену фарму. Такође, планирају и фабрику за производњу козијег сира.
Њих двојица су се упознала у Јоханесбургу у Јужној Африци, а пријатељство наставили у Уједињеним Арапским Емиратима, гдје су годинама градили нафтоводе. Обојица, иако инжењери по струци, опредијелили су се за сточарство. У фарму, а и у будућности планирану фабрику уложиће више од 500.000 марака.
На пашњацима површине 25 хектара Бошковићи узгајају стадо од 50-ак алпских коза. Опредијелили су се за ову расу због млијечности, продуктивности и способности да се прилагоди домаћим условима.
– Намјеравамо да повећамо број музних грла на 250. Имаћемо и одређен број младих коза за замјену, јер оне имају радни, животни вијек и јарчева за расплод. Набавили смо матично стадо на планини Чауш, са фарме која је директни увозник ове расе. Важно нам је да сачувамо генетику, па смо успоставили контакт с научницима који ће нам помоћи у томе – каже Милош Бошковић.
Започели су изградњу штале, на око 630 квадратних метара, у оквиру које ће бити и савремено измузиште.
У непосредној близини овог објекта градиће и фабрику за производњу сира.
– У своје планове укључићемо и домаће фармере. Анализе и студија изводљивости коју смо урадили потврдили су да козји сир можемо пласирати, и то 30 досто на домаћем и 70 одсто на иностраном тржишту. Планирамо да наша производња буде око 20 тона сира, а исто толико да откупљујемо од наших коопераната. Производићемо више врста сира и прилагођавати се тржишту, а основа је козије млијеко – каже Бошковић.
Искуства која су Милош и Васо стекли радећи широм планете олакшаће им, кажу, бављење овим послом.
– Деценијама сам био у хемијској и индустрији хране. Радио сам на фармама нојева, у производњи нојевог меса и коже, које смо пласирали у Европу, Америку и Азију. Много сам научио од Јужноафриканаца. Бури су изузетни фармери, који на малим просторима и у тешким условима производе велико богатство. А ми овдје имамо управо то богатство и то нас мотивише да радимо више и боље – прича Милош.
Милошу је драгоцјена и подршка најближих, посебно супруге Татјане. Професорки клавира, рођеној Рускињи, ови простори се много више допадају од Јужне Африке, у којој су се упознали и завољели.
– Мајевица ми замјењује завичај. Свиђа ми се, прелијепа природа, исхрана, људи. Све је тако добро. Волим све, округ и “наши козички’’ – каже Татјана која српски језик говори са примјесама руског.
Услови за инвеституре из дијаспоре
Подршку страним улагачима пружају и у локалној управи.
Начелник општине Лопаре Радо Савић истиче да је пољопривреда, а прије свега воћарство и сточарство, један од стартешких праваца развоја овог краја.
– Имамо десетак озбиљних инвеститора са ових простора који су стекли капитал у иностранству. Поносни смо на овај пројекат, на воћњак “Јелена” и намјеру његовог власника да гради хладњачу за воће – каже Савић.
У општини сматрају да би прелијепи предјели, климатски и природни ресурси и потенцијали могли да привуку домаће, али и инвеститоре из дијаспоре што би допринијело побољшању укупног привредног амбијента, отварању нових радних мјеста и спречавању миграција младих људи са ових простора.
(srpskainfo.com)
