spot_img
spot_img

Из школе на браник отаџбине: Споменко и Игор, дјеца хероји Одбрамбено-отаџбинског рата

spot_img
spot_img
spot_img

Споменко Гостић и Игор Кисић, са тек навршених 14, односно 13 година, били су од оних дјечака који нису могли само посматрати како непријатељ напада њихове куће и народ. Мали хероји, а далеко испред своје генерације, замијенили су књиге униформама и пушкама, стали на браник отаџбине и ту заувијек и остали.

Њихова страдања су записана у монографији “Дјеца жртве рата 1991-1995” коју је објавио Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

Споменко, рођен 15. августа 1978. у Маглају од оца Стојана и мајке Миленке, након развода родитеља са мајком одлази у озренско село Горњи Улишњак да живи код баке Виде. Био је вриједан, свима прискакао у помоћ, посебно је волио коње, а ту на Озрену дочекао је ратна дешавања. У прољеће 1992. преминула је Споменкова мајка која је била срчани болесник, а приликом првих напада на село је погинула и бака Вида. Споменков кум и пријатељ Далибор Трипић о Споменковом приступању војсци каже: “ Није нико нас ту раширених руку примио у војску, ни дочекао. Наша прва борба је била да се изборимо за то мјесто, да учествујемо у војсци пошто смо ипак били дјеца. Ја сам тад имао 16, а он је имао 14“.

Споменка, како је наведено у публикацији, прво нису ангажовали, а то му је тешко пало. Кад су кренуле жешће борбе, линија се помјерила, самим тим је дошло до проблема са снабдијевањем војника одређеним потрепштинама. Терен је био неприступачан.

– И он је тада успио да ухвати нека два коња и направи запрегу. И силом прилика су га примили, јер он је ишао на прву линију, извлачио рањенике, довозио муницију, довозио храну, буквално је постао незамјењива карика у тим борбама и у тој јединици. Са Споменком запрегу је направио и са њим је возио његов пријатељ Славиша Петровић који је био старији само годину. Једном, док су возили храну за борце у село Градац, морали су да скрену са главног пута који је усљед кише био пун великих бара. Пошто нису жељели да замарају коње, сишли су са запреге и покушали да обиђу бару. Обилазећи, точак је активирао противпјешадијску мину. Славиша је био лакше рањен, а гелер је окрзнуо Споменка. Било је то његово прво рањавање у рату – наведено је.

Споменко је у једном интервјуу, говорећи о животу и војничким данима, рекао да се јавио добровољно да помогне свом народу и да ослободе село од непријатеља. Многи су хтјели да му пруже кров над главом, али он није хтио да иде. Приликом гранатирања положаја ВРС 20. марта 1993. године је погинуло пет војника, а Споменко је тешко рањен, да би убрзо и преминуо.

Посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ.

Слична судбина је уписана и уз име Игора Кисића, рођеног 1980. године у мјесту Кула Бањер, Високо. Отац Нико, одборник у СО Високо, испричао је својевремено да је живио код касарне. У мају 1992. примијетио је, након повлачења ЈНА, заставе са љиљанима и у томе су видјели јасну поруку за Србе да немају шта да траже у Високом. Породицу је склонио на сигурно.

По доласку у Илијаш отац се придружује Илијашкој бригади ВРС, а Игор је користио сваки слободан тренутак да оде у складиште муниције, гдје су се окупљали борци из јединице. Мајка му је бранила, али безуспјешно.

– Игор се од 1. маја придружује Илијашкој бригади и постаје њен најмлађи борац и један од најмлађих бораца ВРС. Никоме није успјело да га убиједи да је исувише млад, био је увјерен да је дорастао за то и тако се и понашао. Због понашања постао је миљеник бригаде. Био је распоређен у складиште, али је често припремао артиљеријско оружје за дјеловање. Током офанзиве тзв. АРБиХ на Нишићку висораван почетком августа 1994. године, сам је из Илијаша довезао камион потребне муниције борцима на првој линији. Изазивао је чуђење и дивљење код сабораца и својих вршњака – записано је у монографији.

Дјетињство му је прекинуто 3. октобра 1994. приликом јаког муслиманског артиљеријског напада на градско језгро Илијаша. Граната је пала у његовој непосредној близини док се налазио у команди вода.

Дејтонским споразумом Илијаш је припао муслиманској страни. Отац Нико је, не желећи да му син почива на туђој територији, самоиницијативно ексхумирао његово и тијело ујаковог сина. Тијела је ставио на камионет и превезао их те сахранио у Зворнику. Након краћег боравка, породица Кисић се настанила у Бијељини, а Игорово тијело пренесено је у овај град. И он је постхумно одликован Орденом Милоша Обилића.

Страхоте логора

Све оштрице рата осјетио је и Брано Вучетић. Рођен је 14. јуна 1983. године, а живио је у Бјеловцу код Братунца са оцем Радованом, мајком Радојком и старијим братом Миленком. У засједи комшија муслимана у септембру 1992, при повратку са сахране, убијена му је мајка. Војска је у село упала у децембру, довикивали су да ће их клати и пећи живе. Два пута рањен, у муслиманском селу Полозник вријеђан, пљуван, тамошње жене и дјеца су га гађали камењем, да би затим био одведен у логор Сребреницу.

– Добијали смо комад хљеба на дан. Не знам како су преживјела мала дјеца која су била с нама. Испитивао нас је Зулфо Турсуновић који је био суров. Радили смо тешке физичке послове. Пали у очајно психичко стање, тако да смо почели жељети властиту смрт – написано је у монографији.

У заробљеништву је провео 56 дана. Исто толико дана је био у истом дуксу, који чува и данас. Током размјене је сазнао да су му настрадали отац и брат.

 

 

 

 

(glassrpske.com)

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img