У времену када се о добру говори као о давно прошлом времену, када је хулиганство постало свакодневица, гест доброчинства из Љубиња о обнови спомен-обиљежја треба да постане вијест дана.
А прича, може се рећи, почиње 1941. године, тачније у ноћи између 13. и 14. јуна када су усташе у јаму Пандурица, у близини Љубиња, бациле 36 угледних Срба домаћина, а међу њима и двојицу Хрвата и једног муслимана. Заједничку смрт са комшијама Србима нашли су и учитељ Никола Перушина из Равног и Никола Зоковић, срески начелник из Стоца, те муслиман Хакија Ђарић, солунски добровољац. Њих тројица су представљала глас разума у смутном времену.
Наставак приче десио се недавно, када су лопови са капеле која је изграђена на мјесту страдања Срба украли бакарни лимени кров и оштетили капелу.
Ипак, нашли су се људи који су помогли да све то буде поправљено. Један од њих је Зоран Перушина, Хрват, унук покојног Николе, који је скончао у јами.
“Пошто је неки нечовјек, а нечовјек је свако ко не поштује светињу Пандурице и било ког другог мјеста страдања било ког народа, оштетио капелу на Пандурици, Зоран Перушина је даровао новац за поправку, а Љубињац Симо Брборић је поправио капелу. Драго ми је да су доброта и човјекољубље још једном побиједили”, каже за “Глас Српске” љубињски парох Саша Којовић.
Којовић додаје да се поред капеле стално дешавају инциденти од бацања смећа, вршења нужде, па до других непримјерених ствари, тако да крађа лима и оштећење капеле, нажалост, нису усамљен случај…
У Пандурици је скончао и поп Божидар Шаренац, син старог проте Шаренца, који је 1918. црногорске комите у олтару љубињске цркве заклео да не чине зла муслиманима у градићу под Радовињом.
У Пандурицу је бачен и Славко Ратковић, народни посланик Скупштине Краљевине Југославије, а у јами је пронађено и наливперо шумарског инжењера Боривоја Обрадовића.
“То перо било је луча која је обасјавала бездански мрак све до љета 1990. када су кости мученика послије готово 50 година извађене и достојно сахрањене крај цркве Рођења Пресвете Богородице у Љубињу. Наливперо инжењера Обрадовића испричало је симболички најзанимљивију причу о трагедији скончалих у јами Пандурици. Са пером у јаму била је спуштена и наша мисао, наша истина и наша слобода. Нека је вјечни покој мученицима, а перо инжењера Обрадовића нек живи као симбол нашег трајања”, каже публициста из Љубиња Раде Ликић.
Па ипак, добро је побиједило зло, о чему говори и перо инжењера Обрадовића које је обасјавало из јаме и гест Хрвата Зорана Перушине, који је обновио лимени кров спомен-капеле на Пандурици.
(glassrpske.com)
