Психолошки притисак на радном мјесту, тешка финансијска ситуација, развод брака, прекид дуготрајне емотивне везе, смртни случајеви у породици… само су неке од ситуација у којима бројни грађани посежу за анксиолитицима, односно такозваним “лијековима за смирење”.
Подаци показују да је у Босни и Херцеговини све више оних који самоиницијативно, односно “на своју руку” почињу са кориштењем Апаурина, Леxилиума (Леxаутина), Xанxа, Транеxа… не размишљајући о посљедицама које може изазвати употреба ових лијекова из групе бензодиазепина, посебно ако се користе дужи временски период.
Иако је ријеч о лијековима које у апотеци није могуће купити без прописаног рецепта, грађани који то непромишљено желе узети, врло лако могу и остварити.
Овисност може настати за седам дана
Шеф Одјељења за клиничку психијатрију Универзитетско-клиничког центра (УКЦ) у Тузли проф. др. мед. сци. Алија Сутовић у разговору за клиx.ба каже да се дуготрајном употребом ових лијекова стварају врло озбиљни нежељени ефекти, који се огледају у оштећењу памћења, стварању емоционалне отупљености, али и овисности која може настати за свега седам дана кориштења, а одвикавање може трајати и до два мјесеца.
Према препорукама љекара, лијекови из спректра бензодиазепина се прописују на кориштење максимално двије седмице, након чега је исте потребно избацити из употребе, или евентуално узимати по потреби.
“Међутим, мислим да се и за седам дана може створити овисност о лијеку, јер једноставно човјек види да му тај лијек доноси некакво смирење. Он се више не конфронтира с проблемом који је болан те практично схвати да ће му поновљена доза донијети то исто смирење. На тај начин он постаје овисан, што је сасвим сигурно”, наводи Сутовић.
Развод брака “пребољела” уз таблете
Поред губитка запослења и смртних случајева у породици, бх. грађани таблетама за смирење покушавају “ријешити” и проблем развода брака.
Тјескобу и емоцију “забетонирају” дубоко у себи уз помоћ неке од таблета коју називају “веселица” или “смјешко” те сасвим смирено настављају корачати кроз живот даље, не знајући да ће након извјесног периода заправо себи направити само још већи проблем из којег се неће баш једноставно извући.
У оваквој ситуацији се нашла и једна Тузланка која је прије двије године ставила тачку на свој дугогодишњи брак.
Прича нам да се у том периоду нашла у изузетно тешком емоционалном стању у којем је једини излаз видјела у Леxаурину.
“Први Леxаурин сам попила да бих се мало смирила и заспала, јер је иза мене било много непроспаваних ноћи. Недуго након тога сам осјетила као да губим тло под ногама, а у себи сам осјећала некакву празнину која ми је у одређеној мјери и пријала. Стезање и терет у грудима које сам осјетила, сваки пут би нестали када бих попила таблету”, присјећа се она.
Истиче и да је са кориштењем таблета за смирење кренула самоиницијативно, без надзора љекара, а Леxаурин је добила од пријатељице.
“Како су дани одмицали моја веза с Леxаурином је постајала све јача, јер ми је у том периоду ова таблета помогла да, условно речено, побјегнем од тог проблема, туге и бола”, каже нам ова Тузланка која двије године након болног развода и даље у својој торби носи кутијицу Леxаурина за којим зна посегнути у врло стресним и напетим ситуацијама.
“Уз њега се на неки начин осјећам сигурно, неописиво вам је то”, додаје она.
За разлику од антидепресива, Сутовић каже да се у јавности врло мало спомињу такозвана средства за смирење, односно анксиолитици или седативи, а који заправио представљају прави проблем јер се неријетко и злоупотребљавају.
Пила кутију таблета дневно
Овај неуропсихијатар наставља и да су особе подложне кориштењу анксиолитика неријетко принуђене и повећавати дозу.
“Ми смо имали пацијентицу из угледне породице која је узимала кутију Леxаурина дневно. Чланови ове породице су веома често путовали, а она је свима њима говорила да јој не морају доносити скупе поклоне, него ако неко може донијети штеку Леxаурина, то би био најбољи поклон. Замислите само каква је то страшна ситуација. Касније је отишла изван БиХ на одвикавање, а како овдје не би била стигматизирана”, истиче Сутовић.
Огроман је број могућих разлога и сценарија по којима неко почиње узимати лијекове за смирење, а Сутовић наглашава да постоји и група људи која их почиње узимати без неког јасног вањског разлога, односно негативног животног догађаја.
“Они који то узимају због вањског разлога, често, ако знају и ако су довољно критични, могу пребродити тај период када их нешто притишће, па онда покушати да се сами ријеше тог лијека. Међутим, често им то не полази за руком јер су у међувремену постали овисни. Употребом ових лијекова они бјеже од реалности и нису искористили то вријеме да се науче носити с тим проблемом, него се омамљују тим средствима, мање их боли то што се дешава око њих, али живот носи разне такве ствари које боле. Према томе, људе морамо учити и упућивати их да се науче носити, а не узимати таблете за смирење”, савјетује Сутовић.
Наводи и да постоје три степена односа према лијековима за смирење – штетна употреба, затим злоупотреба те овисност као најтежи степен.
“У нашој Клиници за психијатрију знали смо примити особе које лијечимо од болести овисности о Леxаурину, а у мјесец до два имамо најмање по једног пацијента. Углавном је ријеч о женама, мада има и мушкараца који то крију и чешће су у таквом односу с алкохолом. То је један зачарани круг”, открива Сутовић.
Више продају Леxаурина, него Парацетамола
Поред добро познатог Леxаурина, о којем смо већ говорили, грађани посежу и за Бромазепамом који такођер биљежи пораст у продаји у нашој земљи.
Према статистичким подацима, овај лијек је у 2013. години преписан 1.876.811 пута, 2014. је прешло на 2.257.475, а годину касније 4.302.000 пута.
Да из године у годину долази до енормног повећања броја корисника лијекова за смирење потврђено нам је и у неколико тузланских апотека, из којих нам је речено да се исти не могу издавати без рецепта.
“Нама свакодневно долазе грађани који траже да им издајемо лијекове за смирење без рецепта, што ми не смијемо чинити. Имали смо ситуацију да нам се дјевојка појавила с молбом да јој издамо Леxаурин без рецепта, а кад смо је одбили она је отишла, те се убрзо вратила с регуларним рецептом. На који начин га је она добила ми заиста не знамо. Али, да је енормна потражња за овим лијековима чија продаја у посљедње вријеме предњачи, слободно можемо потврдити”, казали су нам из једне тузланске апотеке, нагласивши да се мјесечно више прода Леxаурина, него Парацетамола.
У апотекама нам износе и посебно забрињавајући податак да за анксиолитицима у посљедње вријеме посежу и 20-годишњаци, који своје “љубавне бродоломе” покушавају ријешити на овакав начин.
С друге стране, за разлику од споменуте групе лијекова, таблете за смирење на биљној бази могуће је купити без рецепта.
“Сви они који нису у могућности набавити рецепт за неки од лијекова за смирење одлучују се за куповину оних на биљној бази. Њих продајемо у великим количинама, односно потражња је заиста велика”, казали су нам у једној од тузланских апотека.
Доктор Сутовић кажу да таблете за смирење на биљној бази не изазивају овисност, а колико помажу под великим је упитником.
“Овдје имате плацебо ефекат, јер неки људи мисли да им лијек помаже. Постоји велики број људи који ће прије узети овакве лијекове, него неки препарат који би доктор прописао или апотекар издао без рецепта. Тај плацебо ефекат чини да људи виде валеријану, мелису и мало мелатонина у саставу, па га то мало и смири. То није лоше, а сад колико су ти лијекови скупи друго је питање”, наводи овај неуропсихијатар.
Таблете за смирење опасније од антидепресива
Каже и да је увријежена заблуда да грађани у великој мјери узимају антидепресиве те да они изазивају овисности.
Антидепресиви се, појашњава примјењу при правилном лијечењу анксиозног или депресивног стања који неријетко имају и заједничко дјеловање, а званичној успостави дијагнозе углавном је претходила употреба средстава за смирење те је пацијента потребно усмјерити на одвикавање које може трајати и до три мјесеца.
“Пацијент мора долазити редовно на психотерапију и некакву врсту охрабрења да престане пити један лијек, како би му се издао други који ће му помоћи, а то су најчешће антидепресиви. Људи често наводе да су антидепресиви проблематични, међутим то су лијекови који се дају људима који имају депресивни, анксиозни или анксиозно-депресивни поремећај”, појашњава Сутовић.
Примјена антидепресива у првим данима са собом може донијети и одређене нешто непријатније реакције, а као што су мучнина, вртоглавица, тјескоба, омаглица пред очима…
“Тек након неколико седмица прави антидепресиви почињу да дјелују у смислу побољшаног расположења, јачег самопоуздања, оптимизма, елана, животне воље…”, каже Сутовић.
Појашњава и да антидепресиви не изазивају овисност, али да је терапију потребно укинути постепено, како би се мождане ћелије могле навикнути на нормално функционисање без дјеловања лијека.
Психотерапија може бити ефикаснија од таблете
За разлику од таблета за смирење у којима многи виде спас, доктор Сутовић савјетује да психотерапија, посебно она групна, може постићи далеко већи ефекат по ментално здравље сваке особе.
“Десет година сам водио групу и десило ми се да дође човјек који користи двије врсте антидепресива (за ујутро и увече). Након три мјесеца случајно га питам како иде с лијековима, а он ми каже да је престао узимати терапију. Њему је психотерапија замијенила лијекове и то нама и јесте циљ, јер психотерапија, посебно она групна, учи човјека како да се носи са животним проблемима”, надовезује се Сутовић.
Оваква врста терапије, наводи он, особу мијења из темеља.
“Имао сам пацијенте који су долазили пет до шест година. Када стекну увид да у нечему гријеше (у комуникацији с породицом, људима на послу) и да је заправо до њих, одмах крећу са рјешавањем свог проблема. То је дуготрајан процес едукације у којем пацијент учи како да себе промијени и пролази с мање фрустрација, незадовољства, проблем, животних судара, бродолома…”, додаје Сутовић.
Нажалост, БиХ још увијек прати глас да је земља окована стереотипима те је већини грађана и непријатно кренути пут психијатра или психолога, односно цертифициране особе која је оспособљена за рад на пољу групних или индивидуалних психотерапија. А разлог томе је свакако познат – шта ће рећи средина?
“Свако ко долази ризикује да у комшилуку навуче на себе стигму, односно жиг да нешто с њим није у реду, односно да је луд, поремећен и слично. Пацијенти понекад зазиру, али се то помало разбија, јер људи дефинитивно увиђају да лијечење засновано на науци и знању даје резултате онолико колико та струка може да помогне. Ми смо клиника која нема решетке, ово је једна савремена установа у којој имамо много празних кревета јер већину људи успијевамо лијечити амбулантно. Увијек ће у популацији бити оних који су празновјерни, сујевјерни и вјерују у алтернативне или религиозне начине. Нама долазе са записима и водама за обљевање, али то је на њима и тога ће увијек бити”, закључује Сутовић.
(glassrpske.com)
