Овогодишњи, 35. Сусрети позоришта БиХ у Брчком почињу 15. новембра, а љубитеље позоришне умјетности у нашем граду очекује осам представа.
Овогодишње сусрете отвориће представа “Равна плоча” Народног позоришта Зеница.
Ова драма прати посљедњи дан у животу мајке која живи сама са слијепим сином у забитом херцеговачком селу, на обронцима Вран планине. Погођена разним животним недаћама, она је изабрала самоћу и изолованост, подижући сина у једном паралелном свијету гдје му је њена ријеч једини закон и пут.
Представа “Посљедња љубав Хасана Каимије” Народног позоришта Тузла говори о мноштву, о држави, о домовини, о љубави, о сукобу, о мржњи…, а то је Хасан Каимија. Преко њега је испричана прича о проклетству, о љубави која се догађа само на овим просторима, лик Хасана Каимије заправо је Босанац и Херцеговац који је на својој кожи осјетио што значи борба за слободу, право на мишљење, избор и љубав.
Након ње слиједи представа Народног позориште Сомбор “Кад би Сомбор био Холивуд“, представа коју медији често описују ријечима “глумци без текста – публика без даха”. Кокан Младеновић режирао је бајковиту причу о Ернесту Бошњаку, Сомборском сањару и првом Југословенском синеасти који је почетком 20. вијека од Сомбора желио да направи Холивуд. Идеја да представа буде одиграна као нијеми филм из Ернестовог времена, дјеловала је необично у почетку, али критика је убрзо након премијере закључила да је једино без ријечи могла да буде испричана ова прича коју је сјајни млади ансамбл сомборског театра , покретом, игром и мимиком, испричао у једном даху.
Сатирично казалиште Керемпух из Загреба ове године брчанској публици доноси представу “Говори гласније!“. Ријеч је о повратку у будућност, прецизније о томе што се догађа када једна жена из БиХ долази у једну загребачку породицу тражећи помоћ, доносећи са собом мирис рата. Тај њезин долазак постаје катализатор за развој приче, односно, додатно закомпликује већ компликоване односе.
У изведби Београдског драмског позоришта долази нам представа “Ничији син“, црнохуморни психолошки трилер. У основи, то је породична драма у којој се полако откривају сабласти из недавне прошлости, периода рата деведесетих година. Средишњи лик је ветеран Иван, а у живот човека за ког верује да му је отац – универзитетског професора, бившег политичког затвореника и новокомпонованог политичара Изидора Барића, напрасно и уцењивачки упада његов некадашњи затворски чувар, Србин Симо… „Ничији син“ – Београдско драмско позориште, Београд, Србија
Народно позориште Републике Српске изводи представу “Наши дани“. Ову представу вјероватно је најбоље описао њен редитељ, Југ Радивојевић: “Човек је зао сујетан, лицемеран, горд, примитиван, прорачунат, неискрен, лажљив, покварен, подмукао, нестручан, саможив, арогантан, бахат, намргођен, безобразан, лопов, убица, зликовац…. Човек је добар, пажљив, племенит, саосећајан, хуман, искрен, благ, моралан, правдољубив, честит, пун разумевања, дарежљив, склон емпатији, опросту и покајању, стручан, ненаметљив, насмејан, продуховљен… Човек мрзи, човек воли, човек бира себе. Буди човек. Изабери.”
Социјалну комедију за театарске сладокусце, представу “Једваносимсобоакаломистобо” доноси нам Сарајевски ратни театар Сарајево. “Ради се о социјалној комедији, а она је по својој суштини црна, с тим што ова није баш црна, него више тамно сива. Сматрам да театар треба да буде социјално ангажован и да се заиста бави проблемима друштва који нам највише сметају да живимо. Па ето, ова представа се управо бави таквом тематиком. Поред тога она је у потпуности уроњена у театарске кодове од античког доба до данас. Није нам намјера била да било коме угађамо. Више смо ту да потакнемо на добро. Да поучимо. И забавимо. Ако се то још може”, рекао је о представи Алеш Курт, редитељ.
Овогодишње Сусрете затвориће “Осама – Касаба у Њујорку” Звездара театра из Београда. У питању је педстава рађена по мотивима романа Владимира Кецмановића, а у њој, како каже редитељ Дарко Бајић, “главни глумац, приповједач, покушава да својом емоцијом исприча причу своје прошлости, на моменте смијешно, на моменте тако да, како каже Душан Ковачевић, “живот потказује позориште” и прераста у трагедију. Али у овој представи нећете видјети губитнике, већ борце који се боре за свој циљ, емоцију, слободан простор у ком живе. Осећаћете тежину, али и радост, као и једну врсту спасења.”
(nula49.com)
