Нема чете у чији ров нисмо ушли, а од новинара сам тражио само једно, да раде тако да се никада не постиде написане ријечи. И нисмо никада. Истина је била наша једина и права мјера.
Сјећајући се времена у коме је требало сачувати живу главу под кишом метака, а опет донијети тачну информацију са мјеста на коме се храброшћу, витештвом па и крвљу бранила Република Српска, за “Глас Српске” причу почиње главни и одговорни уредник листа “Српска војска”, централног гласила Војске Републике Српске, Борислав Ђурђевић. Прошавши голготу Добровољачке, одакле је изашао обучен у мртвачко одјело које му је спремио Јусуф Пушина рекавши да му друго никада више неће требати, са групом официра упутио се ка Хан Пијеску. На мјесту гдје није било ничега, казао је Ђурђевић, успостављена је команда Војске Републике Српске.
– Након што је формиран штаб и генерал Ратко Младић постављен за команданта, одржан је састанак у канцеларији генерала Толимира о коме је мало ко причао, а који је био можда и један од најважнијих. Генерал Младић је окупио нас 12 старјешина и за пола сата подијелио нам задатке од којих нисмо одступали до краја рата. Официри су тачно знали како треба да изгледа држава, која је њихова улога у држави и шта треба да раде. Формирана је војска која је водила одбрамбено-отаџбински рат, а темељ сваке борбе били су витештво и јунаштво – испричао је Ђурђевић.
Његов задатак био је да оснује службу за информисање која се заснивала на информисању, мобилисању и мотивисању. У томе им није било равних, до посљедњег дана.
– Циљ је био да до 28. јуна, славе Војске РС, изађе први број листа “Српска војска”, а нисмо имали ништа, ништа осим добре воље и екипе сјајних људи – истакао је Ђурђевић.
Радећи често на руководећим позицијама, додаје, водио се мотом да они који су на љествици ниже од њега морају бити писменији, паметнији и бољи.
– Био је то кључ успјеха. Сви тадашњи новинари у Српској били су наши сарадници. У редакцији су били Драгољуб Јекнић, Бранко Чучак, Драгутин Мировић, Горан Маунага, Горан Маљукан, фотограф Огњен Радошевић, Ристо Мотика и многи други. Компјутер је био мисаона именица, али смо и до њега дошли преко једног другара који нам је радио припрему. Знали смо све, осим једне ствари. Нико од нас никада није био на челу таквог пројекта. Знали смо да пишемо и написано прослиједимо уреднику који од тога писанија направи нешто, а сада је све било на нама. Морали смо сами – присјетио се Ђурђевић, који је био и члан дописничке мреже “Гласа”.
У помоћ су им тада, истакао је, притекле колеге из београдске “Политике”. Послали су им ликовне и техничке уреднике како би савладали све детаље. У редакцији смјештеној на једном брду у Хан Пијеску, без струје, са некаквим агрегатом у претешким условима, каже Ђурђевић, били су срећни. Радили су најбоље што знају. Тадашњи врх новинарства, колеге из Танјуга и “Политике” били су дио њихове дописничке мреже у свијету. Најважније је било да до свакога уха и ока допре истина. У условима када није било ни папира нити било чега другог, “Српска војска” није престала да излази, а штампали су је прво у Рогатици, касније у “Политици”. Тираж је био између 50.000 и 60.000 примјерака, а лист је излазио све до краја рата.
– Новинарство је новинарство. Било да пишете за једног човјека или милион њих, морате радити са великом одговорношћу. Ако желите да побиједите у рату, морате поштовати и непријатеља и себе. Ако то не знате, онда ћете да изгубите. Знали смо да ће наша “Српска војска” остати будућим генерацијама, да се ишчитава, да се испише историја. Ратно новинарство јесте специфично, носи дозу пропаганде и ми смо то знали. Требало је све извагати, помирити и свести у сурови професионализам. Сваки новинар који иоле држи до себе зна да је једина права мјера истина и ништа осим истине – истакао је Ђурђевић.
Трудећи се да остану на висини задатка, додаје, градили су ријеч по ријеч, текст по текст.
– Лист је био конципиран тако да има и главу и реп, од уводника који је осликавао најбитнији тренутак тога мјесеца, интервјуа, рубрике погледи…И данас ме заболи када неко каже да ратни репортери нису били ратници. Јесу. Нема чете у Војсци РС у чији ров нисмо ушли. Тешко је било сваки дан, а најтеже објавити погибију. Прави официр жали и непријатељске губитке, јер и они су људи, а жалите и за својима – казао је Ђурђевић.
У рату је важно доћи до правих информација, провјерених, а кључни извор били су они који доносе одлуке.
– Када дођете до команданта знате да имате информацију. С наше стране није тешко било доћи до истине. На другој, постојала је веома ригидна ратна пропаганда. Ми нисмо жељели на такав начин да комуницирамо с јавношћу. Није нам то требало, имали смо истину у рукама – подвукао је Ђурђевић.
Поносан је на свако перо “Српске војске”, све колеге новинаре који су остали професионалци до самога краја и ниједног тренутка нису поклекли, никада није било осцилација у квалитету, радили су пуном паром, без динара. Са сјетом и помало грижом савјести присјећа се свих оних стихова насталих у најтежа времена које су објављивали у рубрици култура, а који су данас гурнути у запећак. Жали и зато што није направљена антологија ратне репортаже, а чуда с ријечима чинили су Жарко Јањић, Милкица Милојевић и Теодора Урукало. Можда то остаје задатак за оне који и данас пишу и оне који ће писати сутра.
“Рађање љепотице”
Колико год био тежак период рата он носи са собом и лијепе тренутке и сјећања на људе с којима се у најгора времена баш као са најрођенијима подијели и добро и зло. Борислав Ђурђевић се присјетио да је генерал Ратко Младић радо навраћао у редакцију “Српске војске” кад год је имао времена и код њих се, како је казао, осјећао најљепше. Уз врсне новинаре члан редакције био је и једнако добар у своме послу сликар Зоран Кусмук.
– Једне прилике генерал је навратио и рекао нам да не би било лоше да генералу Мајклу Роузу поклонимо једну слику. Читаву ноћ смо сликали. Кусмук је баратао кистом, а ми смо са стране добацивали шта би и како требало. Сви смо дали печат том дјелу које смо назвали “Рађање љепотице”, а симболизовала је рађање Републике Српске. Пракса је била да је генерал Роуз однио слику у своју земљу, а потом је она изложена у Краљевском музеју у Лондону. Шалили би се често како смо сви ми “умјетници” завршили на изложби у Лондону – са осмијехом додаје Ђурђевић.
Западна Славонија
Говорећи о тешким тренуцима, Борислав Ђурђевић је рекао да је осим егзодуса из Крајине најтежи моменат можда био 1. маја 1995. године за вријеме хрватске агресије на Западну Славонију.
– Стизале су информације о тешким злочинима које чине хрватске снаге. Добио сам потврду да су, негдје испод Папука, Хрвати оклопним возилима буквално изгазили колону избјеглица и добили наредбу да уклоне све трагове и саперу крв са цесте. Већ негдје око десет сати добио сам ТВ Београд, уредника Комракова и питао га зашто ништа не објављују. Рекао ми је ако би могао да му дам некакав независни извор из иностранства. У моменту ми је пала помисао да контактирам са Терезом Гулд у Њујорку која је била дописник ТВ Београд, а знао сам да има одличну комуникацију са тадашњим амбасадором Русије у УН Сергејем Лавровом. Након што сам јој факсирао неколико информација и чврстих доказа који су осликавали тежину злочина, чули смо се поново. Предложио сам јој: “Тереза ако можеш да дођеш до Сергеја да он да изјаву, то ће пустити ТВ Београд, само да пробијемо лед.” За сат, два Лавров је већ дао изјаву и тражио хитну сједницу Савјета безбједности УН. Тако је објављена прва информација у Београду. Тај моменат је посебно био тежак, колико због злочина који је направљен над Србима, још више због тога да смо били спремни да га прећутимо – испричао је Ђурђевић.
(glassrpske.com)
