Раденко Шкорић (40) из Вршана код Бијељине љубоморно чува породичну етно-збирку коју је наслиједио од свог оца Драшка Шкорића. Збирка садржи више од 500 занимљивих експоната из прошлости Семберије, Мајевице и Посавине.
– Мој отац је то петнаестак и више година сакупљао. У питању су предмети који су кориштени у сеоским домаћинствима, како у кући тако и на сеоским имањима, старе алатке и оруђа, дијелови намјештаја, кухињског посуђа, дијелови народне ношње. Углавном је ријеч о експонатима ручне израде. Добре дрводјеље, тесари, ковачи и други врсни мајстори израђивали су дијелове покућства који би се и данас могли користити, иако је прошло више од стотину година откад су направљени – каже Шкорић.
Раденко каже да је након смрти његовог оца остало пуно предмета на тавану куће које ће он покушати рестаурирати и укључити у породичну етно-збирку.
– Мој отац је пуно тих предмета добио на поклон, нешто је и куповао. Имали смо раније овдје и посјете ученика основних школа. Наставници су их упознавали са животом на селу отприје педесетак година. Имамо сачувану сабљу из Првог свјетског рата, јелеке старе по стотину година, комоду која датира из 1948. године, краљеву пећ стару више од стотину година, старе столице, дрвене колијевке, кревет са сламарицом. Ту је дрвена ступа за кудјељу, преслице, ручно рађене торбе, везени пешкири, дрвено посуђе, кашике, наћве – прича Раденко, показујући нам бројне изложене експонате.
Дјеца насљедници
Раденко Шкорић каже да ће и његова дјеца, син Драшко и кћерка Славица, чувати и употпуњавати породичну етно-збирку, јер знају њену вриједност.
Вриједна и поучна
Цвико Алексић (60) из Вршана, Раденков комшија, каже да се још као дијете од пет година на њиви сусретао с плуговима и сијачицама које су вукли коњи и волови. Када их данас види у Раденковом породичном „музеју“, каже да му срце заигра. Он истиче да је Раденкова збирка изузетно вриједна и поучна, поготово за младе генерације, да не забораве како се некада живјело на селу.
(avaz.ba)
