Педесетогодишњи Низам Чанчар из Зенице у рату је од мине изгубио ногу. Радио је као деминер. Он је један од више од 8.000 људи који су у БиХ током и након рата страдали од мина.
Ногу је изгубио на шерићко – теслићком ратишту, тај дио земље и данас је један од најугроженијих минама. Несрећа се догодила ратне 1994. године. Тог дана пао је снијег, а он је добио наредбу да деминира пут, пише Радио Слободна Европа.
“По снијегу се може само погинути или овако као ја изгубити ногу. Кад добијете наредбу у рату не може се, не смије се одбити. Једноставно идеш, па шта Бог да”, прича Низам за Радио Слободна Европа.
Четврт вијека од почетка рата у Босни и Херцеговини мине и даље сију страх међу људима. Процјењује се да су распоређене на чак 1.081 квадратни километар, те да је 545.000 људи директно угрожено због мина. Десет општина у Босни и Херцеговини су најугроженије. Међу њима су Добој, Маглај, Теслић…
Низам Чанчар говори како добије бесплатно протезу сваке три године. Тренутно је у пензији. За мине каже да су огроман проблем Босне и Херецговине.
“Огромна територија Босне и Херцеговине је засијана минама. Познавајући како оне шетају у земљи – хајдемо тако рећи, веома их је тешко наћи. Приликом кретања тла оне шетају. Ако сте их поставили на одређеном мјесту прије 20 година она више ту није. Она је отишла – метар или два у други смјер”, објашњава овај бивши деминер.
Од почетка рата у Босни и Херцеговини до данас од мина су страдале 8.382 особе, од чега је 613 погинуло. Међу погинулим је и стриц Асима Кудре. Због жеље да се врати на своје, није чекао да се подручје око његовог дома на Златишту крај Сарајева деминира. Погинуо је од нагазне мине одмах након потписивања Дејтонског мировног споразума. Иако се овај крај данас сматра деминираним, увијек постоји бојазан да није све чисто.
“Значи, амиџа ми је погинуо од мине када се вратио овдје. Ту и тамо било је заостатака, али увијек смо звали Центар за уклањање мина БХ МАЦ, па су долазили, па су чистили. Е који је тај проценат да се каже 100 посто је сигурно – није сигурно”, прича овај Асим Кудр, такођер мјештанин насеља Златиште, који се у свој пријератни дом вратио прије 18 година.
Само километар и по од Асимове куће, на Требевићу, деминери данас уклањају мине. Посла за деминере је још много. Око 2,2 посто територије БиХ је под минама.
“Упитно је који ће тероториј бити очишћен и увијек ће остати оних сумњивих подручја која су практично неинтересантна за чишћење. То су неки планински дијелови, шуме … тамо гдје се рачуна да ће људи слабо ићи. Међутим, и тамо иду ловци, иду животиње”, каже Пламенко Приганица, такођер, жртва мине.
Он је 1992. године нагазио на мину, након чега је изгубио ногу испод кољена. Данас ради као активиста, борац за чишћење БиХ од мина, те да све жртве овог оружја добију оно што им је најпотребније. Пламенко је много тога урадио да се питање жртава страдалих од мина подигине на државни ниво. Али, данас је та група људи међу најугроженијим у Босни и Херцеговини, тврди он.
“Како живе људи који су страдали од мине, који су имали ту несрећу да се сретну са тим подмуклим наоружањем, убицом који чека и након 25 година послије рата… Врло тешко! Иако је прошло 25 година од рата ортопедска помагала нису нешто специјално напредовала. Могу се набавити у иностранству, али морате издвојити огромна средства”, објашњава он.
Подсјећа и да су људи у Босни и Херцеговини слабог имовинског стања, а нарочито жртве мина.
“Јако тешко добијају посао. Врло често и губе посао зато што некада и не могу да одговоре одређеним задацима”, говори Приганица.
Међу жртвама мина често су и дјеца. Роберт Кајушић, као дванаестогодишњак, страдао је од мине заостале након рата. Непажљива дјечја игра у селу крај Кисељака трајно га је оставила без вида и десне шаке.
“Те 2002. имао сам 12 година. Ја и пријатељи смо нашли неке пројектиле и тромблоне, ја сам један од тих тромблона узео, извадио осигурач и лупио га од дрво. Изгубио сам вид и десну шаку”, прича Роберт.
Велики број хуманитарних организација које су послије рата радиле у Босни и Херцеговини су отишле, а босанскохерцеговачко друштво није сазрело да само ријеши проблем мина. Босна и Херцеговина је, наиме, међу најзагађенијим земљама свијета када је ријеч о минама.
Динамика уклањања мина веома је спора. Иако је према стратегији било планирано да до 2019. године БиХ буде чиста од мина, због недостатка новца који би држава требала да одваја за деминирање тај рок се помјера до 2025. године.
“Ми смо у заостатку четири године, гледајући по Стратегији 2009-2019. Ради се нова стратегија. По новој стратегији би Босна и Херцеговина до 2025. године требала бити чиста од мина. У оквиру те стратегије имаћемо једну донаторску конференцију средином новембра. То је неки ближи датум гдје се надам издашнијим средствима донатора”, каже Миодраг Гајић из Центра за уклањање мина (БХ МАЦ).
Прошле године је потрошено више до 33 милона конвертибилних марака за деминирање, што је само 53 посто до планираног. У БХ МАЦ-у се надају да ће у наредних осам година успјети деминирати цијелу територију Босне и Херцеговине.
“Ова нова стратегија до 2025. године је рађена на реалним основама и укључени су сви нивои власти што нам гарантује да ћемо имати квалитетну подршку за реализацију те стратегије. Највећи је проблем финасијских средстава, јер ми имамо и капацитете и организацију и сву потребну инфраструктуру. Вољни моменат постоји, све постоји… али финансијска средства су баш оптерећење”, каже Гајић.
(slobodnaevropa.org)
