На данашњи дан, 16. децембра 1885. године, у Сарајеву је почео да излази српски књижевни лист „Босанска вила“, који је брзо стекао углед у књижевним круговима Босне и Херцеговине.
Покренут са циљем да се бави српском културном баштином, лист је с временом прерастао у угледно гласило које је окупљало истакнуте писце свих народа, али и ауторе ван босанских оквира. До 1887. године, лист је уредио Николина Шумоја, а потом до 1914. године, када је забрањен, Николина Кашиковић.
„Босанска вила“ је била часопис посвећен „забави, поуци и књижевности“, а њен циљ био је ширење српске културе и народног образовања, али и пружање отпора политичком утицају аустроугарске монархије. Часопис је настао као орган Српског учитељског збора, а упркос строгим правилима цензуре и забрани бављења политиком и религијским питањима, „Босанска вила“ је успјешно преносила српски културни и национални дух. Сматрали су да су природне везе српског народа у Босни и Херцеговини са матицама у Србији, Црној Гори и Војводини јаче од било каквих покушаја да их аустроугарска власт искључи.
Покретачи листа били су учитељи Српске школе, који су постали и први сарадници „Босанске виле“. Иако су аустроугарске власти одобриле издавање часописа под строгим условима, укључујући обавезну цензуру и забрану претераног наглашавања српског националног елемента, први број је брзо постао изузетно популаран. Пошто је прво издање, штампано у 1000 примјерака, врло брзо распродато, прво Вилино издање је поново штампано.
Сам садржај првог броја био је разноврстан – од умјетничких прилога до народних пјесама, поучних чланака и хронике књижевног живота. Сам насловни лист првог броја, који је израдио Стево Калуђерчић, био је симболичан за мисију листа, приказујући слику Сарајева, уз увођење владавине културе и славу народне баштине. Прво издање садржавало је и текст митрополита Саве Косановића, једног од првих спољних сарадника, који је у то вријеме био у сукобу с властима, а његова слика је представљала дискретан, али јасан протест против власти.
Поред тога, „Босанска вила“ је била кључни пропагатор српске народне књижевности, која је била врло популарна међу домаћим становништвом. Кроз објављивање народних пјесама и приповједака, часопис је настојао подстаћи српску националну свијест, често користећи форме које су биле извад дохвата аустроугарских власти и цензуре.
У наредним годинама, „Босанска вила“ је постепено еволуирала у престижно књижевно гласило у којем су се окупљали не само српски аутори, већ и аутори других народа. У часопису су објављивали текстове многи важни књижевници, међу којима су Алекса Шантић, Јован Дучић, Петар Кочић, али и муслимани као Сафвет-бег Башагић, Муса Ћазим Ћатић, Осман Ђикић, а нешто касније и Иво Андрић и Тин Ујевић.
„Босанска вила“ се врло брзо етаблирала као најважнији српски часопис у Босни и Херцеговини, а један од њених најважнијих задатака био је да повеже све Србе у региону, ширећи културне и политичке идеје према матици Србији. Иако су се власти константно трудиле да је укину и подвргну цензури, овај часопис је постао симбол отпора и борбе за очување српске културе и идентитета. Због све строжијих ограничења и политичких турбуленција, престао је да излази 15. јуна 1914. године, само неколико мјесеци прије почетка Првог свјетског рата.
„Босанска Вила“ за свој „живот“ дугује породици Кашиковић. Никола Т. Кашиковић (Високо 4. децембар 1861 – Сарајево 22. мај 1927) неуморно држи и одржава „Босанску Вилу“, пролазећи кроз најтеже муке, патње, неприлике, прогањања од стране аустријских окупаторских власти. Свестрану помоћ око уредништва пружала му је супруга Стоја. Године 1896. бива одликован од стране Султана приликов десетогодишњице „Босанске Виле“, орденом Меџедије трећег степена, као један политички протест са стране Отоманске царевине према окупаторским властима. Никола бива одликован 1910. године, на дан двадесетпетогодишњице излажења „Босанске Виле“ орденом Светог Саве трећег степена, а његова супруга Стоја орденом Светог Саве петог степена. Непосредно пред Први свјетски рат 1914. године, Николу је одликовао и Руски Цар Никола орденом Св. Ане трећег степена. Књижевник Исаије Митровић, наш суграђанин (Брчко, 27. мај 1880 — Београд, 4. март 1949) написао је пјесму „Кашиковић Стоја“, о јединој жени осуђеној на смрт у том периоду.
„Босанска вила“ није била само литерарно гласило; била је инструмент културног и политичког отпора, а њено наслеђе и значај у контексту југословенских и балканских народа остаје неизбрисиво.
(С.Ћ./nula49.com)
