Не знам да ли је некоме пало на памет, у ситуацију када се поред постојеће, званичне, формира и „влада у сјенци“, а подјеле у друштву бивају све дубље и опасније и то у изразито тешким политичким околностима, да би најбоље, ако не и једино могуће рјешење, било формирање Владе националног јединства, или Владе помирења, у коју би ушле све или готово све парламентарне странке. Наравно, сразмјерно изборном успјеху или другачије, како се стран(к)е договоре…
Све то под условом да се стварно, а не само декларативно, мисли на народ и на његово добро. Јер, политичке околности у којима се налазимо, јесу ванредне, пријете темељним вриједностима па и самом опстанку, колико год затварали очи пред том чињеницом и правили се како је све под контролом, или је ствар која се тиче само одређених појединаца и група.
Уз то, нови избори су далеко, да би се чекало на нову провјеру народне воље, која би пресјекла Гордијев чвор. А „древна је истина, и упозорење, да изнутра подијељено царство не може дуго опстати“.
Или, дакле, Влада помирења, како политичка и правна теорија и пракса налажу у сличним околностима, или ће се, и конкретно, још једном, потврдити да „интереси странака, па чак и само њихово постојање, уствари, уопште нису идентични интересима бирача“, како је то својевремено упозоравао Александар Солжењицин…
„Партија“ – значи дио. Подијелити се у странке, значи да се дијелимо на дијелове. Странка као дио народа – коме је сучељена? Очигледно – преосталом народу који није пошао за њим“, написао је својевремено најпознатији руски дисидент.
…Евентуална аргументација како је Влада помирења немогућа, сувишна или је лоше рјешење, било једне или друге стране, била би парцијална и заснована искључиво на властитој позицији и интересу, свему ономе што је, де факто, и довело до подјела.
Искрено, тешко је повјеровати да би могло доћи до таквог политичког расплета, да неко тражи или понуди Владу помирења. Сви хоће све – не парче, не дио власти. Све! Јер, само је апсолутна власт, права власт. Проучавајући Пелепонески рат, али и друга претходна и потоња збивања, чувени историчар и филозоф Тукидид песимистички нам је, на темељу властитих анализа и искуства, поручио да никаква револуција не може искоријенити зло у људима. То значи, како је предсказао Тукидид, да ће, без обзира на форму уређења, „и у догледној будућности политичко друштво бити оно што је одувијек било: пристрасно друштво опхрвано партикуларизмом, чији је првенствени задатак самоодржање а највиши циљ самоунапређење“. За општи интерес, односно цјелину народа, ту има (пре)мало мјеста, иако се, у правилу, сви на њега позивају.
Уз то, партикуларизам, који је код државотворних народа само пролазна болест политичког развоја, код нас је, на жалост, изгледа, стална линија народног карактера.
Пружити руку, понудити више него што ти у политичком, тј. страначком смислу можда, припада, или сматраш да припада, није израз слабости. Напротив. Свака политичка партија изграђује државу само онда и само у мјери у којој искрено служи надстраначкој сарадњи и солидарности.
Ако ништа друго, мислим да је добро знати.
И то прије него што се изабере страна или горљиво крене у одбрану политичког става, изјаве или поступка било ког појединца, партије и било које владе, званичне или оне у сјенци….
(Л.Стефановић/нула49)
