„Ја сам путоказ кога оборише људи пре но што га прочиташе… Диће га нараштаји који долазе…“ — Исаије Митровић
На данашњи дан, 27. маја 1880. године, у вароши Брчко, на обали Саве, рођен је Исаије Митровић — човјек кога ће касније називати чика Иса, чича Исаије, Спасоје, Гуслар, али и једноставно: учитељ. Рођен је у српској занатлијској породици, у вријеме када се под туђинском влашћу живот мјерио у отпору, књига у вриједности, а образ у вјери.
По завршетку Трговачке школе у родном граду и Учитељске школе у Пакрацу, започиње свој пут као „српски народни учитељ“ у најзабаченијим селима Славоније, Босне и Лике — од Говеђег Поља, преко Бихаћа, до Гламоча. Свуда је доносио не само знање, већ и наду, књигу и икону, родољубље и правду.
Његова просвјетитељска мисија била је спој учитељства, православља и искрене љубави према дјеци. У вријеме Врбаске бановине постаје савјетник за просвјету бана Светислава Тисе Милосављевића и оснивач више од 120 школа. Писао је драме, поезију, педагошке текстове, организовао позоришта за дјецу, радио-драме, а био је и аутор првог балканског стрипа. Његов рад је био неуморна служба роду.
У својој кући у Бањалуци дочекивао је младе таленте. Бранко Ћопић био је један од њих. Вјежбао га је у стилу, бодрио, повезивао са издавачима. „Осмо дијете Исаије Митровића“, говорило се за Ћопића. Ипак, судбина је окренула лице. Исти тај Бранко, када је стасао у књижевника „новог доба“, био је тај који ће се најгласније противити пријему Исаије у Удружење писаца Југославије, тврдећи да је „све што је писао – величање Бога, српства и краља“.
Трагедија би могла стати ту, али живот је Исаију дао још један чин. Током Другог свјетског рата, усташе су већ састављале спискове српских учитеља за депортацију у логоре. У његовој кући у Бањалуци живјела су два њемачка професора, којима је био поштован и драг. Један од њих га је, уз благослов њемачке команде, спасио — и икона Светог Јована Крститеља, коју је за Исаију осликао његов побратим Стојан Аралица, стајала је током цијелог пута на шофершајбни аутомобила који га је превезао у Србију. У Београду, у стану у Доситејевој 38, дочекао је крај рата.
Али у новој Југославији није било мјеста за њега. Забрањен, одбачен, заборављен — преживљавао је скупљајући остатке угља и отпад по Дорћолу. Његова књижевна дјела — преко 2.500 страница поезије, прича и педагошких расправа — остала су углавном необјављена. Његова дјеца и унуци никада нису замијенили име на улазним вратима. До данас тамо пише: „Исаије Митровић“.
Међу његовим пријатељима био је и муслимански пјесник Авдо Карабеговић. Још прије рата, Исаије је бранио Карабеговића од напада, када је због родољубља био изложен пријетњама. Са поштовањем су се сусретали, дописивали и чували сјећања један на другога. У временима кад су националне и вјерске подјеле у Босни биле дубоке, Исаија је успоставио везе с многим муслиманским интелектуалцима који су цијенили његов рад. Када је једном приликом у Гламочу запријетила опасност од хапшења и могућег линча због његовог отвореног залагања за српску просвјету и кориштење ћирилице, те веза са Младом Босном, управо су га муслимани – угледни грађани и родитељи његових ученика – заштитили и склонили, спријечивши да дође до трагедије.
Био је предсједник Одбора за издавање дјела и подизање споменика Авди Хасанбегову Карабеговићу…
Комунисти су се потрудили да га избришу. Али нису знали оно што је Исаије сам написао:
„Ја сам путоказ кога оборише људи пре но што га прочиташе… Диће га нараштаји који долазе…“
Данас, ми смо ти нараштаји. И дижемо путоказ.
(приредио: Славиша Ћурић/nula49.com)
