Становници босанског Градачца у шоку су након троструког злочина Нермина Сулејмановића који је прво убио своју невенчану супругу, потом двоје мештана и на крају починио самоубиство.
Сулејманић је уживо снимао сваки детаљ троструког убиства, а видео-снимак је са његовог профила обрисан тек три сата након догађаја. Како је пренос убистава одмицао, тако је и растао број Нерминових „пратилаца” на овој популарној социјалној мрежи, али и број људи који су „лајковали” његов видео-снимак и остављали позитивне коментаре. На крају, пренос убиства је пратило више од 15.000 људи. Управо ове чињенице највише узнемирује Јовану Маркулић, социјалну радницу у Аутономном женском центру, који више од две деценије пружа психолошку и правну помоћ жртвама насиља.
„Страшно је што се троструко убиство десило, поражавајуће је што је више од 15.000 људи пратило уживо пренос убиства. Али су можда најстрашнији коментари које су остављали гледаоци овог масакра – неки су пружали јавну подршку убици, а други тражили објашњење шта је жртва урадила па је ’заслужила’ овакав крај живота”, указала је Маркулићева.
Она напомиње да се ми свакодневно суочавамо са чињеницом да један део друштва стално тражи оправдање за насилнике и пита шта је жртва насиља или фемицида учинила па је „испровоцирала” насилника или убицу.
„Због тога жртве насиља никада не саветујемо да излазе у медије и јавно говоре о паклу кроз који су пролазиле, јер знамо да ће бити засуте увредама анонимних људи који их уопште не познају, али су уверени да су оне криве за насиље које су доживеле. Чињеница да је толики број људи пратио пренос убиства говори о одсуству емпатије, односно о томе да је наше друштво 24 часа дневно изложено насиљу и потпуно је огуглало на њега”, оцењује наша саговорница.
Психолог Маја Антончић подсећа да ми живимо у две паралелне реалности – физичкој и виртуелној, а велики број људи интензивно прати дешавања у обе стварности, о чему говори и овај случај.
„На мрежама објављујемо сваки детаљ нашег живота, неретко и оне тренутке који треба да остану део наше или туђе интиме. Нажалост, познато је и да у виртуелном свету пажњу скрећу екстремни догађаји, односно да ће велики број људи пре реаговати и лајковати несвакидашње и бизарне објаве. Због тога смо и раније имали случајеве људи који су фотографисали или уживо преносили саобраћајне несреће, туче или покушаје самоубиства”, напомиње Антончићева.
Са друге стране и она указује да „живимо у друштву које је нормализовало насиље”.
„Ми 24 часа дневно пратимо ријалити програме који су препуни агресије. Ударни телевизијски дневници у првим минутима објављују вести о убиствима и трагичним догађајима, портали се утркују ко ће први да објави вести о нечијем убиству или самоубиству. У таквој атмосфери било је питање тренутка када ће неко доћи на идеју да преноси убиство уживо”, сматра наша саговорница.
Она је приметила и да нико од посматрача овог злочина није пријавио насилни садржај „Инстаграму”.
„Да јесте, он не би био уклоњен чак три сата касније”, закључила је Маја Антончић.
Косана Бекер, програмска директорка организације „ФемПлатз”, такође наглашава да су људи постали десензибилисани на насиље и то пре свега због начина на који медији извештавају о овом феномену.
„Са ретким изузецима, црне хронике у медијима препуне су детаљних описа о томе на који начин се неко убиство догодило и обично су зачињене насловима попут ’крвави пир’ или ’незапамћени злочин’, како би гледаоци и читаоци имали комплетну слику о догађају. Иако то уопште није у интересу јавности, медији често објављују фотографије самог места злочина и крваве трагове који остају након убиства, а новинари често испитују комшије или очевице убиства о томе како је почињен фемицид, трагајући за што крвавијим детаљима злочина – као да није довољно страшна чињеница да је неко убио некога. Читаоци и гледаоци се свакодневно ’хране’ насиљем и онда се чудимо зашто је 15.000 људи гледало пренос убиства уживо. Једини конструктивни завршетак овог трагичног случаја била би промена закона”, истиче наша саговорница.
(politika.rs)
