У једној од својих комедија L’Impromptu de Versailles, која представља класични примјер позоришта у позоришту и коју Молијер исписује како би се обрачунао са својим тадашњим позоришним ривалима, Молијер нам нуди и свој аутопортрет „утемељен на тези да је задаћа комедије приказивати људске слабости уопштено, посебно пак слабости људи нашег вијека“.
А те људске слабости Молијер је итекако знао без грешке детектовати и редовно им се добро изругати. И иако су све комедије које су нам остале након тог комедиографског барда дубоко уроњене у вријеме у којем су настале, до те мјере да су се у њима могли препознати многи његови савременици, због чега су неке од њих добијале и забрану приказивања, њихова трајна животност је неупитна.
Она се налази прије свега у чињеници да су слабости људског рода кроз стољећа остале нетакнуте, а Молијер их вјешто хвата у помно исписаним карактерима, али и у мрежи односа који ти карактери остварују у својим драмским свјетовима, свјетовима који су данашњем гледатељу једнако препознатљиви као и некадашњим Молијеровим савременицима. Због тога Молијерова критика није нимало изгубила на продорности, он у правилу увијек изазива друштво да се погледа у огледало, које чак и када је искривљено, говори истину.
Поставивши пред нас шкртог Харпагона, Молијер се не зауставља на пуком исмијавању једне људске мане. Он Харпагонову шкртост хиперболизира до болести, па Харпагон који до богатства долази лихварењем, своје укућане тјера да живе испоснички живот, сина жели оженити за богату удовицу, а кћер жели удати за старца јер јој тада неће требати осигурати мираз. За себе је пак изабрао младу Мариане чији су животни захтјеви минимални, па шкртог старца неће пуно коштати, већ ће му дапаче донијети знатну уштеду. Његова кћер заљубљена је наравно у другог, а син неповратно чезне управо за очевом изабраницом Мариану.
Но то је тек почетак заплета који попут вртлога усисава у себе остале ликове. Они пак неће само пасти као жртве Харпагонове шкртости, већ и као жртве властитих карактера. Харпагонова борба за благом тако генерира низ других борби, а сцена се претвара у поприште лажи, пријевара и беспоштедног ривалства. И иако је Молијер у Шкрцу писао о свом времену, његов драмски свијет невјеројатно нас подсјећа на онај који данас живимо, јер заљубљеност у новац и вјеровање у његову свемоћ за нас је постала свакодневна чињеница. Сувремени лихвари данас можда не носе кићене перике, наплаћују се другачијим путем и с временом су усавршили своје методе изнуде, али карактеризује их иста лакомост и похлепа.
Керемпухов Шкртац у режији Доре Руждјак Подолски и адаптацији Томислава Зајеца свјестан је истовремено и Молијеревог комедиографског умијећа, али и времена у којем ова инсценација настаје, те га непрестано отвара нашој савремености.
Кокетирајући с елементима поп културе, стиховима добро нам познатим с естраде, још се додатно наглашава ситуацијска комика, али и чињеница да Молијерове ликове покрећу исте страсти као и наше савременике. Спомињањем Шекспира, Камија, Крлеже и кориштењем других референтних тачки извандрамске стварности аутори представе управо нас упућују на то да Молијерово име припада низу бардова који су беспоштедно критиковали људску нарав, али и да је вријеме Молијерових комедија безвременско односно да оно постоји управо у оном времену у којем се његови комади играју и може се понављати у бесконачност.
Експлицитно поигравање са законитостима класицистичке драматургије уноси у представу додатни хумор, у којима све евентуалне драматуршке наивности оригиналног текста упадају у вртлог метатекстуалности сувремене драматургије. Класицистички расплет овдје се доводи готово до апсурда, оног истог апсурда који данас живимо. Наиме у посљедњем чину представе и сами ликови постају гледаоци који грицкајући кокице напето прате расплет у који један по један упадају. Питање је само тренутка када ћемо у Молијеров расплет и ми сами упасти.
Трајање: 150 минута с паузом
