Сусрет Владимира Путина, Ебрахима Раисија и Реџепа Тајипа Ердогана у Техерану је много више од оног што западни медији желе да представе и далеко више од прве посете руског председника ван држава бившег Совјетског Савеза од почетка рата у Украјини, како се описује његов пут у Иран.
У све три државе – Русији, Ирану и Турској – па и другима, попут Кине, на сусрет тројице председника (иако је званично „само” састанак у „Астана формату”), гледа се као на утврђивање темеља новог светског поретка, а посебно регионалне геополитичке архитектуре с обзиром на улогу Турске. „Велика тројка”, настала пре пет година у тражењу решења за сукоб у Сирији, одавно је прерасла сиријски проблем и међусобну билатералну сарадњу.
На том нивоу, ово је и први сусрет уживо Ердогана и Путина од почетка рата у Украјини, а теме су Сирија, Украјина, жито, санкције, Нагорно-Карабах…
САД су се уочи овог самита задржале на нивоу претње Техерану због могућности продаје дронова Русији, иако се званично проглашена сврха састанка не тиче војно-техничке сарадње Москве и Техерана. Састанак шефова држава гараната процеса из Астане тиче се Сирије, проблема с храном и енергентима и на неки начин се може сматрати наставком Шестог каспијског самита, одржаног пре мање од две недеље у Ашхабаду.
С тим сусретом повезује се и један куриозитет који су запазили познаваоци иранске културе: Раиси је при сусрету загрлио Путина, што је веома неуобичајено за ирански менталитет. Насупрот томе, намеће се поређење с недавним сусретом америчког председника Џозефа Бајдена и престолонаследника Мухамеда бин Салмана ел Сауда у Ријаду, који је почео „песничењем” (поздравом затвореном шаком и без осмеха).
Бајденова посета Израелу и Саудијској Арабији, која се општеприхваћено сматра неуспешном, најављена је као задатак Вашингтона да се одупре руској агресији, победи у ривалству с Кином и супротстави се заједничким претњама, попут оних из Ирана. САД у Ријаду нису успеле да постигну очекиване резултате. Док у Вашингтону очекују повећање испорука нафте из Саудијске Арабије како би оборили цену руских енергената, званични Ријад је био јасан: политичке одлуке се доносе у складу с тржишном логиком у оквиру коалиције „ОПЕК плус”, у којој је и Русија.
Због претњи из Вашингтона у Техерану се нису узрујали, а из Москве су рекли да је после свега што је Иран претрпео та претња смешна. Како прогнозирају у Стејт департменту, и у Бриселу на наводну размену иранских дронова за руско жито гледају као на „опасан развој догађаја”. Тек ће се видети да ли ће тај аранжман бити договорен, али свакако америчка и европска забринутост неће бити узета у обзир после енормних количина испорученог оружја Украјини.
Русија и Иран су на путу стварања стратешког савеза, а Путин је већ пети пут у посети Ирану – четвртој у последњих седам година. Споразум о свеобухватној стратешкој сарадњи планира се на наредних 20 или 25 година и могао би да буде потписан већ ове године. У јануару је председник Раиси предао Путину у Москви ирански нацрт уговора, а прошлог месеца је шеф дипломатије Сергеј Лавров у Техеран однео руску верзију споразума. Тако да Русија и Иран неће постати само војни савезници, иако и војно-техничка сарадња може бити унапређена.
С обзиром на развој геополитичких веза након рата у Украјини, за Иран блиски односи с Москвом значе велику подршку у конфронтацији с Вашингтоном и његовим савезницима. Ту се свакако убраја и подршка Москве у разговорима о обнављању нуклеарног споразума с Ираном. Иако бројеви понекада не говоре много, пети разговор Путина и врховног вође Ирана ајатолаха Али Хамнеија значи много више од испоруке неколико стотина дронова за рат у Украјини.
Иран се све активније укључује у мултилатерални формат сарадње с Русијом: већ је ушао у Шангајску организацију за сарадњу (ШОС – процедура ће бити завршена на јесен) и жели да се придружи и БРИКС-у. Русија и Иран имају огроман потенцијал за сарадњу: од трговине до транспортног коридора север–југ, који повезује Балтик са иранским лукама у Арапском мору, односно Европу са Индијом преко Каспијског мора. На прекид санкција запада према Русији и Ирану више нико и не рачуна, зато се пројектује дугорочно источно партнерство.
Додају ли се томе и улога и став Кине, не само поводом Тајвана, него и америчких претњи Русији поводом Украјине, прича о иранским дроновима је тек камичак у мозаику који се слаже на Истоку. Јуче је из кинеског Министарства спољних послова поручено да су претње Вашингтона да ће Пекинг платити „веома високу цену” уколико помогне Москви да заобиђе санкције само још једна у низу изјава датих у маниру „светског жандарма” и да би САД требало да размисле о својим погрешним поступцима у Украјини.
(politika.rs)
