„Уставни суд БиХ нема надлежност да оцењује уставност политичких аката, ставова и прокламација које доноси Скупштина РС”, изјавио је председник парламента Недељко Чубриловић.
У РС, наиме, сви верују да су судије донеле још једну „политичку одлуку”, укинувши поједине одредбе закључака и декларације Скупштине РС, које су се бавиле враћањем на ентитетски ниво претходно пренетих надлежности на ниво БиХ у области правосуђа, индиректних пореза и војске.
Правницима у Бањалуци је, међутим, нејасно шта је довело до параноје у којој се одједанпут и мишљење народних посланика почиње дефинисати као неуставно, знајући да је реч о необавезујућим актима које је донео републички парламент на седници 10. децембра минуле године.
Сем што се одлука највише правне инстанце од 26. маја доживљава као нови преседан, она отвара и нека друга питања. Став судија у БиХ, наиме, већ на први поглед супротан је ставу који је Међународни суд правде (МСП) заузео у случају косовске једностране декларације о независности.
Тај суд је дао изговор како не може да оцени да ли је та декларација у складу с међународним правом, него се уместо тога одлучио да провери да ли је у нескладу с међународним правом, односно да ли постоји неко важеће међународно правило које у начелу забрањује да неко негде прогласи независност – ма ко био и ма какву титулу имао – да би закључио да такве забране нема.
Сме ли онда Бањалука да ради нешто што није забрањено – да мисли и говори у своје име и да не пита неки суд пре тога сме ли нешто да каже или прокламује? Ако такво право није негде у међувремену неко изричито забранио, а није, онда би Уставни суд БиХ морао, по аналогији са МСП, да каже где је и којим законом, на ком органу, а пре свега да ли је у Уставу БиХ усвојено важеће правило да Бањалука нешто не сме да уради.
Мишљења експерата сигурно ће бити подељена и поводом овога јер се и тумачења одлуке МСП у случају једностране одлуке о независности разликују.
Неки домаћи стручњаци тврдили су да је МСП својом одлуком, ипак, унео знатну дозу сумње у валидност одлука органа који је донео декларацију о независности. Тако и у недавној одлуци суда у Сарајеву о укидању појединих закључака и декларације Скупштине РС професор уставног права Синиша Каран проналази „индиректну потврду Уставног суда БиХ да ентитети имају уставно право, које се до сада упорно оспоравало, да покрену поступак повлачења сагласности на раније пренете надлежности”.
Уставни суд је обавештен да акти Скупштине РС на које су се пожалили бошњачки представници, а судије и овај пут то уважиле, нису правно обавезујући, па је Одбор за уставна питања Скупштине РС у одговору том суду појаснио да закључци и декларација представљају политичке ставове, те да нису ни у формалноправном ни у материјалноправном смислу правни акти – закони или одлуке.
„Устав БиХ јасно дефинише да је надлежност Уставног суда БиХ оцена уставности правних аката, тачније да суд утврђује да ли су неке одредбе устава или закона неког од ентитета у складу с Уставом БиХ. Имајући то у виду, Уставни суд је требало да се прогласи ненадлежним у погледу разматрања ових аката”, приметио је Недељко Чубриловић.
Да је реч о новом преседану и овај пут донетом на штету РС, види се и по томе што је Уставни суд БиХ у својој пракси раније заузео став у ком се огласио ненадлежним у погледу разматрања свих аката који немају уставни, односно законски карактер. Наиме, тај суд је 2009. године, решавајући захтев Сулејмана Тихића за оцену уставности једне резолуције Народне скупштине РС, донео одлуку да није надлежан за оцену уставности у овом случају јер та резолуција нема правно обавезујући карактер. „Забуна” слична овој настала је и када је Уставни суд пре око пет година прогласио неважећим спроведени референдум у РС, на ком су грађани Српске са 99 одсто гласова одлучили да желе да прослављају 9. јануар као Дан републике, који су им бошњачке партије пред истим судом оспориле.
И тада је правницима и највећем делу јавности било нејасно како мишљење грађана може да буде спорно, неуставно или проблематично с правног аспекта и зашто је српском народу ускраћено да се изјасни на било коју тему.
Јавност је и тада остала ускраћена за сувисао одговор зашто се анкетирање грађана на референдуму и њихов став – ма какав он био и ма каква да је тема референдума – доводи у питање, знајући да тек активности извршне или законодавне власти које би поступали по резултатима неког референдума могу евентуално да поприме антиуставни карактер.
Декларација и закључци чије је делове пре неки дан оспорио Уставни суд бавили су се могућностима повлачења сагласности на успоставу заједничких институција у области војске, пореза и правосуђа, тако што су сугерисали да конкретне обавезујуће акте о томе доносе Влада РС или Скупштина РС.
Уставни суд је, између осталог, вероватно у брзоплетој намери да све сасече у корену – или у паници као у случају референдума – оспорио део Декларације о уставним принципима у ком се изражава мишљење посланика да Влада РС или Скупштина РС „имају право да обуставе примену било ког акта или активности органа и институција на нивоу БиХ, који немају основ у Уставу БиХ и нису изричито Уставом утврђени као надлежност органа на нивоу БиХ”.
Позивање на Устав БиХ и овај пут је проглашено као неуставно, иронично закључују правници.
(politika.rs)
