Закон о празницима није усвојен у парламентарним тијелима Босне и Херцеговине те по том основу 25. новембар није државни празник. Али чак и то је споредни разлог.
На данашњи дан 25. новембра у Мркоњић Граду је засједало Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБИХ), што је био увод у засједање АВНОЈ-а пар дана касније у Јајцу. У Федерацији БиХ данас је званично нерадни дан и државним празник, док у Републици Српској то није случај.
Скоро сви про-бошњачки медији овај празник третирају као “!Дан државност БиХ”, а честитке званично упуте и страни државници и амбасадори.
Према никад усвојеном приједлогу Закона о празницима, празници Босне и Херцеговине су: Нова година, Први мај – Међународни празник рада, Девети мај – Дан побједе над фашизмом и Дан Европе, као и Дан подршке жртвама насиља 26. јуна.
Осим 25. новембра у Федерацији се слави и 1. март тзв. Дан независности БиХ у успомену на 1. март 1992. године када су проглашени резултати референдума о независности БиХ који је српски народ бојкотовао.
С друге стране, само у РС се на републичком нивоу празнује 21. новембар Дан потписивања Општег оквирмог споразума за мир у БиХ у граду Дејтону.
Празници око којих нема спорења у БиХ су Нова година 31. децембра, 9. мај – Дан побједе над фашизмом и Дан Европе, као и чувени и свима омиљени 1. мај, Међународни празник рада.
Као вјерски празници у РС празнују се: православни и католички Божић, Курбан-бајрам, католички и православни Велики петак, католички Ускрс и православни Васкрс, те Рамазански-бајрам. Вјерски празници празнују се по два дана, први и други дан празника, с тим да се православни и католички Божић празнују на Бадњи дан и дан Божића. У Федерацији БиХ вјернике сљедују нерадни дани за два бајрама и за православни и католички Божић и Ускрс.
Поједини политичари и историчари у Федерацији БиХ сматрају да је на сједници ЗАВНОБИХ-а ”обновљена државност БиХ по први пут након пада средњовјековне босанске државе 1463. године, односно након тачно 480 године”. Иста школа мишљења наставак те државности види у референдуму о изласку из Југославије 1992. године, ратној ”Републици БиХ”, а затим дејтонској Босни и Херцеговини.
Покушавајући да споје све те нити бошњачки политички лидери данас полажу цвијеће код Вјечне ватре у Сарајеву а затим на шехидском мезарју на Ковачима.
Спајање Вјечне ватре и партизана са Алијом Изетбеговићем и шехидима, главна је нит новкомпоноване историографије према којој је борба војске под Изетбеговићевом командом наставак антифашистичке борбе из Другог свјетског рата.
У Сарајеву некадашња улица Војислава Ђеде Кецмановића који је предсједавао ЗАВНОБИХ-ом, а касније и Народном скупштином СР БиХ, преименована у улицу Нусрета Шишића Деде, припадника ”Зелених беретки”.
Кецмановић је рођен код Приједора, школовао се у Сремским Карловцима и у Сарајеву, а медицински факултет завршио је у Прагу. За вријеме балканских ратова био је добровољац у Србији. Током Првог свјетског рата осуђен је у чувеном бањалучком ”Велеиздајничком процесу” и пет година је робовао у аустроугарским затворима у Бањалуци и Зеници. Између два рата запослио се као љекар у Бијељини гдје је стекао огроман углед код народа као и надимак Ђедо. Умро је у Сарајеву 1961. године.
(mondo.ba)
