Трагична смрт младог рукометаша Александра Маринковића, члана брчанског Јединства 2015, потресла је све љубитеље спорта. Сваки иоле озбиљнији медиј у региону пренио је вијест о његовом прераном одласку.
Тако трагичан завршетак једног младог живота, пред све нас поставља више озбиљних питања. Као родитеља, као суграђана, као пријатеља, комшија, другара, саиграча, навијача…
Иако се Александрова смрт није десила на спортском борилишту, чињеница да се ради о активном спортисти, 21-годишњем мушкарцу, који би требао да буде у напону снаге, никога не може оставити равнодушним.
И без одговора на неколико питања која траже озбиљан и системски одговор институција.
Кренућемо са, у овом тренутку невјерице и бола, најважнијим питањима.
Какве су стручне и просторне претпоставке у Брчко дистрикту БиХ, да млади човјек који одлучи да се бави спортом, добије објективну и стручну слику свог здравственог стања, односно да му буде дозвољено да се почне бавити спортом без страха да ће му се у нормалним околностима тренирања и играња десити нешто лоше?
Какво је било здравствено стање страдалог младића? Какви су прописи који обавезују појединца и колектив да воде рачуна о здрављу спортиста? Кад је контролисано његово здравље?
Одговор на прво питање свакако није нешто чиме би се Брчко дистрикт БиХ могао поносити. Ако се има у виду податак да у Брчком постоји неколико десетина спортских колектива, можда чак и преко 100 клубова који сигурно окупљају преко 2.000 младих који се баве спортом, брине сазнање да у Брчком не постоји ни један специјалиста спортске медицине, нити спортска амбуланта.
Такво сазнање да у средини са годишњим буџетом од преко 230 милиона конвертибилних марака још нико са завничног мјеста није покренуо иницијативу да се ово стање потпуне здравствене неизвјесности за спортисте у Брчком промијени, боли. И забрињава.
Разлоге треба тражити у несналажењу и објективном незнању политичара о каквој се опасности по здравље и живот ради. Брине незаинтересованост и индолентност струке.
Умјесто да конкретним потезима покажу да брину о грађанима, посебно младим генерацијама, они шуте. Све их то не оправдава и не аболира.
Тужно је што се морала десити смрт једног младог спортисте (који истине ради, није страдао на спортском борилишту током тренинга или утакмице) па да се запитамо јесмо ли сви скупа учинили довољно да нам се не деси тако трагичан догађај.
Трагични догађај који се није десио у Брчком, али је страдао младић који се веома успјешно борио за боје нашег града, мора нас освјестити да одговорним за непостојање спортске амбуланте, поручимо да је крајње вријеме да промијене ово стање.
Млади спортисти и због оваквог односа према њиховом здрављу у високом проценту, незаустваљиво напуштају ове просторе.
Гасе нам се клубови, ђаци су све гојазнији. То нам пријети да ћемо постати популација са врло озбиљним здравственим тешкоћама.
Један од потеза који бисмо морали повући и који зависи искључиво од добре воље политичких представника јесте оснивање СПОРТСКЕ АМБУЛАНТЕ.
Заставица само што није пала. И показала нам да смо и овај меч изгубили.
