Станко Јовановић је једини Србин који неће да прода своје куће и имање у селу Горња Маоча, у ком је пре рата живело 120 српских домаћинстава.
Сада, не само што нема никога од њих, већ је ово место, између Брчког и Сребреника, позната база муџахедина. Овај Србин, који је годинама радио у иностранству, већ 21 годину бије битку да се врати на прадедовско огњиште, али доживљава велике проблеме на сваком кораку.
Горња Маоча, чисто српско село, „очишћена“ је од Срба на самом почетку рата. Званична Алијина власт је то „благословила“. У Горњу Маочу и полиција, данас, иде само са борбеним колима, па је јасно да су Изетбеговићеве присталице с почетка рата и они који, данас, ведре и облаче у Маочи, у савршеном континуитету.
– Отишао сам у Горњу Маочу 2000. године, када су већ продата сва српска имања и куће, осим моје својине – прича нам Станко.
– О кућама је бринула, као и о 50 дунума шуме, једна честита Муслиманка из Брчког. Предала ми је имовину у најбољем могућем стању, хвала јој до неба. Чим сам тога дана отишао у општину Сребреник да се изјасним да хоћу да се вратим, почело је уништавање моје имовине, да се не бих вратио. И тако бијем битку све ове године. Све ми је униптено, не у рату, не после Дејтона, већ од 2000. до 2019. године, у миру. Поднео сам полицији у Сребренику 36 пријавала, од којих није било ништа.
Станко, ипак, не одустаје. Жели да његово имање буде, ако ништа друго, сведочанство да су овде некад живели само Срби, који не могу да дођу ни на своје православно гробље.
– Нема споменика који није добио оштећен са пет-шест метака – прича Станко. – Сметају им и мртви Срби, међу којима су моји родитељи Аница и Јово. Бошњак који је купио парцелу „Гробље“ мисли да је, аутоматски, купио и православно гробље. Сад тај човек тражи да дамо 5.000 евра за стазицу до гробља, а мени за сву моју имовину нуде 5.000 КМ, бар 500 пута мање од тржишне вредности.
Јовановић каже да се не предаје. Хоће да се врати, по сваку цену, „у село које је било и остаје његово, на прадедовско огњиште и да се омогући и њему и другим Србима да оду на гробове својих предака, што је, овде, још мисаона именица, 26 година после рата.
(novosti.rs)
