Југословенска комунистичка историографија наметнула је мантру по којој су “сви народи и народности” дали једнак допринос подизању устанка против фашизма и каснијој побједи у народној револуцији.
Најбољи доказ да то никако не одговара истини представљају подаци о носиоцима Партизанске споменице, као најпознатијег ордена бивше СФРЈ. Историчар Бранко Бокан у својој књизи “Скривене намјере” изнио је податак да је у Босанској Крајини било 5.889 носилаца тог ордена. Од тога је 5.714 или 97,03 одсто Срба, затим 110 или 1,87 одсто муслимана, 43 или 0,73 одсто Хрвата и 22 припадника осталих “народа и народности”. Поред непорецивих доказа да су устанак против фашизма на овим просторима подигли и водили углавном Срби, исто тако су непорециви подаци да су Срби дали далеко највеће жртве у тој борби. Ко то покушава да оспори довољно је да оде на Мраковицу и на меморијалном зиду прочита имена погинулих партизана са подручја Козаре. Од 9.921 партизана са подручја Козаре и околине који су дали живот у току Другог свјетског рата више од 95 одсто су Срби.
Историчар из Приједора запослен у Музеју револуције на Мраковици Борис Радаковић о томе је писао у својој књизи “Усташка упоришта под Козаром”. Према његовој оцјени, устанак за Србе на Козари био је ново Косово, крваво разбојиште на којем се гледало, као што каже народна епска пјесма “којем ће се приволети царству”.
– Надахнути косовским предањем, а по причању очевидаца међу, којима је и славни партизански командант Жарко Згоњанин, народ је између себе говорио: “Враћа се Косово. Од наших старих је ипак нешто остало тада па се, ето, опет народа намножило, а сад тешко ко да остане… Боље је да у борби изгинемо него да мирно чекамо смрт.” Пуни самопрегора и спознаје да је дошао историјски час, први устаници су обилазили гробове старих устаничких вођа. Неки су говорили: “Овдје се борио и наш Пеција, па зашто и ми не бисмо!” Чини ми се да су тада неки ишли да посјете гроб Петра Пеције код манастира Моштаница на Козари. У партизанским документима Младен Стојановић се назива првоборцем у “народноослободилачкој борби српског народа”, а српски сељаци у селима која је посјећивао током устанка називали су га Обилићем: “Нек си нам дошао, Обилићу наш” – наводи Радаковић.
Нетачне тезе
Он за “Глас Српске” каже да је нетачна теза да су устанак на територији данашње БиХ 1941. године подигли “народи и народности” и да је “период фашистичког терора за народе некадашње државе започео у прољеће 1941. године”.
– Устанак је дигнут због геноцида над Србима у Независној држави Хрватској, а подигао га је српски народ, прво у источној Херцеговини почетком јуна 1941. године, а затим се Срби на простору Босанске Крајине дижу у одбрану голих живота почев од 27. јула код Дрвара и наредним данима широм Босанске Крајине. У НДХ били су угрожени искључиво Срби, Јевреји и Роми због њиховог националног поријекла, док остали народи нису морали да страхују зато што су припадници хрватског, муслиманског, чешког, словеначког и других народа. Такође, почетак устанка није имао идеолошку подлогу, тако да је нетачно приписивати све заслуге комунистима – оцјењује Радаковић.
Он додаје да је зато недопустиво да званично Сарајево својата српски антифашизам, тј. борбу за голи живот у НДХ, а са друге стране намеће етикету фашизма српској страни током грађанског рату у БиХ.
– Такође, не смије се толерисати што званично Сарајево прелази преко масовног учешћа муслимана у војним снагама НДХ, усташама, домобранима, усташким милицијама, оружницима, итд. Срби у БиХ још чекају да се неко од бошњачких представника извини за учешће муслимана, данас Бошњака, у геноциду над Србима у НДХ. Исто важи и за хрватске представнике у БиХ. Лицемјерно је позивати се на тековине народноослободилачке борбе, а славити распад Југославије и прегласавање Срба у БиХ, све то уз чињеницу да је у редовима тзв. Армије РБиХ, током протеклог рата било и проусташких војних формација, као што су ХОС и “Ханџар дивизија” – категоричан је Радаковић.
Он у књизи “Усташка упоришта под Козаром” наводи да се власт НДХ у Приједору, па и у читавој Босанској Крајини, ослањала највише на муслимане. О томе, како је навео, свједочи и “Представка” вјерских представника муслимана среза Приједор у име “24.000 Хрвата муслимана овога котара”, упућена 23. септембра 1941. године неким угледним муслиманима у власти НДХ, у којој се између осталога каже:
“Преко 75 одсто свих домобрана и часника хрватске војске у Босанској Крајини дају муслимани и они сносе највише терета око очувања опстанка ове државе”.
У том документу муслимански представници се жале и како се “од оснивања НДХ ниједан мјештанин муслиман није запослио у ма каквој служби, иако је послије истјеривања Срба остало довољно мјеста”.
– Са подручја некадашњег среза Приједор, у партизанима је погинуло 153 муслимана у току читавог Другог свјетског рата. С друге стране, приликом коначног ослобођења Козарца од стране партизана, 9. јула 1944. године, само за један дан у борби против партизана погинуло је 206, а рањено 58 припадника усташке “Реџине” милиције из Козарца. Са ширег подручја Козарца погинуло је преко 300 муслимана у редовима војски НДХ – наводи Радаковић у својој књизи.
Нема дилема
Историчар из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Предраг Лозо каже да о српском карактеру устанка који је подигнут превасходно против уништења српског народа савремена истраживања апсолутно немају дилему.
– Чак и у комунистичкој литератури у послијератној Југославији, поред свих идеолошких баријера и искривљивања контекста, било је немогуће сакрити због чега је устанак подигнут. Тако се и на више мјеста рецимо дешавања у Херцеговини у јуну 1941. називају устанком српског народа – каже Лозо.
Он прецизира да је у трећем тому Војне енциклопедије (Београд, 1960) написано: “Пошто су у то време организације КПЈ вршиле припреме за устанак, а 22. јуна фашистичка Немачка извршила напад на СССР, под утицајем свих тих околности, а и веома јаке устаничке традиције, 24. јуна избио је општи устанак српског народа у источној Херцеговини. То је био први масовни устанак у Југославији који је избио пре него што је КПЈ завршила припреме и упутила позив народима Југославије за оружани устанак”.
Лозо каже да су први облици народног отпора на територији НДХ били забиљежени у мјесту Српско Кијево код Санског Моста за Ђурђевдан 1941. године.
– Овдје треба разликовати термин отпора од ширег организованог устанка. По истраживањима савремене историографије прави датум устанка српског народа у Херцеговини, а тиме и први на територији НДХ, може се сматрати 6. јун 1941. године, када су организовано нападнуте “оружаничке постаје” НДХ у рејону Гацка, у пограничном појасу према Црној Гори, прије свега у селу Брљево-Казанци. Ове акције су изазване претходним сазнањем о злочину усташа, муслимана из Фазлагића куле у мјесту Корита, гдје је 4. на 5. јун 1941. убијено и у јаму бачено више од 160 локалних Срба. Након овога устаници су позвали на устанак и народ околних срезова и од тада се креће у организоване активности устанка које трају наредним мјесецима у континуитету – објашњава Лозо.
Према његовим ријечима, овај датум се дуго запостављао из више идеолошких разлога, а за устанак у Херцеговини узиман је 24. јун и напад на усташку посаду у “постаји” у селу Лукавац код Невесиња.
– Овај датум се узимао због хронолошке везе са нападом Трећег рајха на СССР, који је започет 22. јуна. Поред тога, 6. јуни је био непогодан и из још три разлога. Први је јер је устанак избио заједничким снагама устаника са обе стране касније границе са Црном Гором и тиме реметио мантру о републичким устанцима и границама. Други разлог је непостојање било какве улоге Комунистичке партије у тим дешавањима. Трећи разлог је тај да су устанци из ових крајева касније углавном припадали равногорском покрету, тј. ЈВуО попут попа Радојице Перишића и других – каже Лозо.
Не умањује значај
У сваком случају, истиче он, устанак у НДХ избио је скоро два мјесеца прије дешавања у Дрвару, на Оштрељу и даље, што никако никако не умањује значај онога што се десило у Крајини 27. јула 1941. године.
– Јако је битно рећи да су српски устаници на почетку имали само једну идеологију, а то је борба против потпуног уништења – геноцида у НДХ. Идеолошке подјеле и сукоби као и истакнути припадници различитих идеологија наметнути као вође су дошли касније са свим оним што, осим напада и агресије спољног непријатеља нациста и њихових савезника, носи и грађански рат и револуција – каже Лозо.
У прилог тврдњама наших саговорника да су Срби били носиоци и устанака и антифашистичке борбе свједоче и ријечи Вицка Крстуловића, бившег истакнутог комунистичког функционера. Крстуловић је био секретар Покрајинског комитета КПХ за Далмацију и члан ЦК КПЈ, први командант Динарског партизанског одреда, а касније и Прве далматинске дивизије и носилац је ордена народног хероја.
У својим мемоарима, између осталог, навео је одговор Покрајинског комитета ЦК КПХ, у којем је одговарао на оптужбе о неуспјеху првог таласа устанка.
– Морамо нагласити да код нас не живи православни елемент, којем је у другим дијеловима Хрватске вода дошла до грла и који је у таквом положају да треба да брани свој живот и опстанак. Ти православни елементи, који су побјегли пред усташким крволоцима да спасу свој живот, заиста су спремни за борбу, али се налазе у рејонима код Ливна и Книна, гдје су наше партијске организације врло слабе или их уопште нема. Тај православни елеменат био је под јаким утицајем великосрпских странака и нама није било лако да им се у тако кратко вријеме ставимо на чело и организујемо за борбу против усташа и окупатора – навео је Крстуловић.
Покојни академик Здравко Антонић свој радни вијек посветио је темама геноцида над Србима у БиХ и Хрватској, иза себе је оставио вјерна и вјеродостојна свједочења о ономе што је претходило и што се десило самог 27. јула 1941. године.
– С циљем да спрече даље насиље над сељацима и уништавање њихове имовине у селима око Дрвара, које су вршиле усташе, претходно формиран Штаб герилских одреда за Босанско Грахово и околину донео је 26. јула одлуку да се са свим расположивим снагама организује једновремени напад на усташко-домобранске гарнизоне у Дрвару, Босанском Грахову и Оштрељу и да се акције потом пренесу према Босанском Петровцу, Гламочу и Книну. Одмах су упућени курири са позивом да устанак почиње 27. јула, нападом на непријатељски гарнизон у Дрвару, рушењем комуникација и нападом на разна друга упоришта и усташке постаје. На иницијативу штаба за срез Босанско Грахово још одраније је била успостављена веза с неким људима с подручја општине Срб. С њима је на посебном састанку у близини Дрвара разматран ток припрема за оружану борбу и договорено је да акције истовремено почну у Босни и Лици. Тај договор је и остварен – навео је Антонић.
Он је у совом изучавању поменутих историјских догађаја оставио и једну специфичну паралелу.
– Прва устаничка акција у околини Бањалуке изведена је 2. августа, нападом на усташко упориште у Крупи на Врбасу. Затим се устанички талас проширио на терен око Осмаче, Тисовца, Чемернице, све до Скендер-Вакуфа и Котор-Вароши, управо тамо куда се ширио и 1875. године – навео је академик Антонић у својој књизи “Документа о геноциду над Србима у БиХ од априла до августа 1941”.
Шта је говорио Тито
Врховни вођа КПЈ Јосип Броз Тито на смотри у селу Српска Јасеница код Босанске Крупе, на Божић 1943. године, честитајући вјерски празник окупљеном српском народу и партизанима, између осталог је рекао:
– Мрски непријатељ је хтио да истријеби све Србе у Босни и почео је од Крајишника. Ви сте се дигли на устанак скоро голоруки, освајали сте у борби оружје које сада имате и на тај начин ви сте спасили српски народ у Босанској Крајини од покоља и звјерства непријатеља. А шта би било да нисте узели пушке у руке? Тијела ваших сестара, мајки и другарица, ваше дјеце, пунила би јаме и босанске гудуре – рекао је Тито.
(glassrpske.com)
