U brčanskom naselju Gornji Brezik, koje je od grada udaljeno oko četiri kilometra, pored puta kojim se može stići do susedne opštine Lopare, nalazi se etno selo koje je, nakon penzionisanja i po povratku iz Švajcarske počeo da gradi Vaso Kisić.
Posao još nije završen, a Vasi se i ne žuri. Kaže radi to za svoju dušu. Najvažnije mu je bilo da kultiviše oko 70 dunuma zapuštene zemlje i šume o kojoj niko nije brinuo gotovo četiri decenije. Obradivo zemljište je dao u zakup, a na delu parcele od oko 35 dunuma polako niče lepo uređeno izletište.
– Sve je bilo zapušteno, 40 godina niko ovde nije ušao osim onih koji su bacali otpad. Dovezao sam iz Švajcarske bager, sve sam očistio ali i sada dolaze i bacaju u kanal doduše manje, ali bacaju – kaže Vaso. Nada se da će jednom prestati i da će, kako kaže, i grad nešto uraditi jer ima sve više pobornika među meštanima koji poštuju njegov trud.
– Dovedu ovde đake iz škole, slikaju se maturanti, svatovi. Nikome nisam nikada ništa naplatio, nekad neko ostavi nešto pa time platim čišćenje – kaže Vaso.
Do sada je u uređivanje parcele, gradnju etno kuća, šetalista, igrališta za decu uložio oko 200.000 KM.
– Tražio sam od grada da bar igralište za decu naprave, ali kažu da ne mogu da grade na privatnoj parceli, pa sam i to uradio. Ne očekujem da mi se uloženi novac vrati. Možda će jedan od moja dva sina želeti posle time da se bavi, pa neka nastavi – kaže Vaso.
Posao nastavlja proširenjem parcele i njenim ograđivanjem u nameri da je naseli konjima ali i retkim vrstama peradi koju je donedavno uzgajao kod kuće.
Etno selo nije jedina Kisićeva zanimacija. Bavi se numizmatikom, čuva porodičnu dokumentaciju koja datira od 1920. godine, sakupio je 45 starih radio prijemnika, osam „kraljica“ peći starih jedan vek, a ponekad zasvira harmoniku koja ga je 1972. godine i odvela u Švajcarsku.
– Kad sam se 1969. godine vratio iz vojske počeo sam tražiti posao. Bilo je teško zaposliti se i u to vreme. Moglo se naći posla, ali se pretežno davao siromašnijima. Kada sam se prijavio na Biro nisam imao nikakve šanse, jer mi je otac radio na železnici i imao 100 dunuma zemlje – priča Vaso i dodaje kako mu je jedino rešenje bila harmonika.
– Pre vojske sam svirao harmoniku, posle me jedan Bugarin naučio malo bolje da sviram. Nisam imao drugog izbora ili kopati ili svirati, a nisam ja toliko ni volio tu muziku. Voleo sam violinu, a ne harmoniku, ali nužda me naterala, a i dobro se s tim zarađivalo. Kada sam trebao da kupim profesionalnu harmoniku, a one su uvek bile skupe, odem sa jednim poznanikom u Švajcarsku i tamo i ostanem. Svirao sam još par godina dok moja žena Mirjana nije rekla da neko mora napolje ili ona ili harmonika. Otišla je naravno harmonika i nisam dugo svirao. Kad sam prestao da zbog svirke izbivam iz kuće, kupila je ona meni posle profesionalnu harmoniku – priča Vaso koji je posao harmonikaša zamenio fabrikom posuđa u kojoj se i penzionisao.
Učio note kod slepe Ruže
Sa društvom i sada ponekad zasvira. Dosta toga je zaboravio, ali priseti se nota i niže muzičke školu u Brčkom.
– Učila me slepa Ruža, dobro se sećam. Znao sam da sviram ali morao sam i to da prođem jer nisam imao pojma šta da im kažem kada me pitaju iz kog dura sviram – kaže Vaso.
(blic.rs/Cvijeta Kovačević)
