Шест мјесеци након доношења новог Закона о удружењима и фондацијама, а неколико дана пред истек рока за усклађивање рада удружења са истим, дио организација које се баве областима од посебног значаја за заједницу – доведене су пред зид.
Законско рјешење усвојено прошле године предвиђа да се свако удружење и фондација мора регистровати на адреси која може бити стамбена, уколико се користи само за рад удружења. Рјешење је то које, чини се, треба довести све организације у једнак положај, али – у коначници – прави само већи раздор између дугогодишњих „продужених руку“ институција и оних који раде стварно – у корист заједнице.
„У протеклом периоду, обавили смо консултације са удружењима која постоје од оснивања Дистрикта, хуманитарним удружењима и удружењима особа с инвалидитетом, који су се нашли на рубу егзистенције. Годинама су се обраћали институцијама, тражећи просторије за рад, и сад кад су дужни да их имају, законском захтјеву за уређење свог рада, не могу одговорити“, почиње разговор Жељко Лазаревић, оснивач удружења Беба више и координатор неформалне коалиције Антидискриминациони форум Брчко дистрикта.
Након неколико састанака представника надлежног Одјељења за стручне и административне послове, односно Пододјељења за подршку мјесним заједницама и НВО, истиче – само су им побројане обавезе, али не и пут за рјешавање проблема.
Обратили су се градоначелнику, који је исказао разумијевање за ситуацију у којој се налазе и процедуру усмјерио ка надлежној Канцеларији за управљање јавном имовином. Ту је сва подршка – стала.
„Имали смо представнице читаве групе на састанку са упосленицом Канцеларије, које су позване с циљем рјешавања проблема једног од најактивнијих хуманитарних удружења, гдје је предочено да – удружење мора плаћати обавезе по законској регулативи уколико добију простор, у смислу ПДВ-а на закупнину које су ослобођени, од којих нико не бјежи, но – поставља се питање – од чега да плаћају, ако немају средства за редован рад?“, истиче Лазаревић.
Иако су по Закону о удружењима и фондацијама дужни одвојено евидентирати рачуне за режије, уколико два или више удружења користе исти простор, у надлежној Канцеларији – представницима удружења наглашавају да средства за раздвајање мјерних апарата за потрошњу струје, воде и слично – неће обезбједити.
Проблем је – у овом сегменту – Законом о буџету, који је био основ за овакву ситуацију, предвиђено је да се у оквиру буџета финансирају програми и пројекти од посебног интереса за Дистрикт, али не – и редован рад удружења.
Са друге стране, међународне обавезе, које су хијерархијски више у односу на законска рјешења државе и дистрикта, препоручују, нпр. у случају особа с инвалидитетом налажу да „држава чланица осигура довољне и редовне финансијске ресурсе организацијама особа с инвалидитетом”) Закључна запажања и препоруке УН Комитета за права особа с инвалидитетом држави БиХ, 2017).
Идентично, разматрања надлежног комитета у погледу Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације над женама, налажу да држава „ојача сарадњу с организацијама цивилног друштва, посебно женским организацијама, у провођењу Гендер акционог плана Босне и Херцеговине за период 2018-2022 године и системски их укључи у израду законодавства, политика и програма о равноправности сполова, на нивоима државе, ентитета, дистрикта и кантона”, али и да “појача своје напоре за доношење родно осјетљивог буџета у свим тијелима државне управе”.
О осјетљивости, ипак, највише свједоче искуства удружења.
“Након 11 година рада, прикупљених донација и свега што смо урадили волонтерски, да социјално угрожени – особе с инвалидитетом, жене, млади, социјално искључене породице са малодобном дјецом ријеше своје проблеме, свих активности које смо координирали, да заједница има корист, долазимо у ситуацију да желимо угасити удружење. Главни проблем нам је простор за рад – који, уколико га добијемо на кориштење од Дистрикта, морамо плаћати – у дијелу пореза, режија и слично, без извора финансирања, а истодобно – у мјесту у којем радимо по 20 година јавни простори стоје празни, пропадају и постају ругло”, каже Зорица Педић из УЖ Анђели Крепшић.
Објашњава да су ти простори јавно добро, које би могли користити да се оживе руралне заједнице, те да су годинама проводили активности без икаквих средстава за подршку раду.
И струка, сличног становишта.
“Кључно – законска регулатива није одвојила оне организације које се оснивају с циљем побољшања мањинских, маргинализираних скупина, ако баш идемо детаљно нарочито рањивих, те у исти кош ставља љубитеље голубова, заљубљенике у природу и све оне који не могу, без удруга, остварити темељна људска права. Имам дојам да није довољно широко сагледан оквир дјеловања оваквих удруга и међународне обвезе државе, а у жељи да се стане у крај негативним појавама у цивилном сектору усвојена су рјешења каква имамо”, каже правница Ана Котур-Еркић, с дугогодишњим искуством рада у НВО.
Рјешење би, евентуално, било – доношење докумената које овим организацијама дају статус од посебног јавног значаја, за које овлаштени предлагач мора бити – надлежни пододјел Владе Брчко дистрикта, истиче она.
“Није посао Пододјела да понови дијелове закона који уређује област, већ да иницира рјешења од суштинског значаја за заједницу. Ако препознајемо рад ових удруга као добар, ако годинама раде без значајнијих средстава, онда – им се, минимално, мора осигурати потпора у процесима регистрације према важећој законској регулативи. На то, правно, има право свака неука странка, а особито они који су себе уложили у добробит Дистрикта”, закључује.
А сат да се заврше обавезе у погледу провођења права на удруживање у живот откуцава.
