Просто је запањујуће колико појединци својим накарадштинама хоће остати упамћени у културној јавности. Ти самозвани заштитници тзв. ”националних интереса”, свега чега се домогну подводе под свој јадни, мали и безврједни его. Чине то упркос реалности. Не либе се да часне и вриједне урадке подведу под своје медиокритетство.
Осредњост којом се поносе, желе да дигну на ниво стандарда. Своје врло скромне, потенцијале би да овјековјече кроз лажни исказ, написану ријеч. При том користе туђе ресурсе.
Они свакако јесу проблем. Њихов ум је остао заробљен у 90-тим годинама прошлог стољећа. Остварење њиховог сна збило се у рату. Били су тада важни. И само тада.
Највише у властитом одразу прескромног промишљања. За остатак окружења били су лоше “скројени” сеоски дерани.
Њима је оригинал, друго и другачије, ма колико било материјална, културна или општа вреднота, непријатељско. Коју треба по сваку цијену поништити. Тај медиокритетски егоизам, је опасан за средину у којој јесу.
Непостојање регула њима добро дође. Аутору таквих умних урадака свака критичка мисао је пријетња. Озбиљна. За све мрвице које добију са стола за којим су пировали истински ствараоци.
Ништа њима не смета. Мртве проглашавају живима, живе сатрвенима. За њих је све је трговина. Материја. НОВАЦ.
На њихову жалост, ипак није тако. Јер ЛАЖУ.
Након лажи о људима, почели су ЛАГАТИ и о грађевинама. Најновију су изрекли у пригодном материјалу о ФОНТАНИ. То су објавили поводом њеног пуштања у функцију.
Колико год у истрајавали у обогаљеној скрибоманији да је фонтана у центру града била уништена у рату – ЛАЖУ.
Чак је и у рату, кад би стизало довољно воде, радосно расипала извор живота. Раније је нисам толико ни примјећивао. У лудом времену враћала могућност. Да постоји живот. Пркосила свима. Својом естетиком, својом љепотом, надјачавала је буку бомби које су свакодневно засипале њен граду. Кипар Екмечић је био живљи него икада.
Кроз рибицу је живот бранио. Исконски. Истину казивао. Шутећи. Симболизира то рибица.
Што би Андрић казао: „Дођу, тако, времена, кад памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати.”
Ако би смио послије Ивиних мисли да кажем, додао бих: Лаж осрамоти.
Наjпосле оне који су прерасли осредњост. Стиде се познанства са лажовима. Али шуте. Као Екмечићева рибица.
То међутим не дотиче Лажове. Као ни пресуде европског суда. Лаж је њихов универзум.
Ј.З.
