На суђењу за злочин на подручју Брчког, свједок Тужилаштва Босне и Херцеговине испричао је како је сазнао да је заробљена група припадника Војске Републике Српске (ВРС) 8. марта 1993. послата да запосједне одређене положаје и како су након неколико дана допремљена њихова тијела.
Милорад Кутлешић је казао да је био командант Прве посавске бригаде ВРС-а и да је 8. марта био на Истуреном командном мјесту у зони одговорности сусједне Друге семберске бригаде. У то вријеме, како је навео, вођене су велике борбе и друга страна имала је за циљ да пресијече коридор.
Он је рекао да је од претпостављеног из Источно-босанског корпуса добио наредбу да обезбиједи чету која ће запосјести положаје и замијенити батаљон Војне полиције.
Свједок је казао да је чета са неких 90 припадника стигла у рејон Доње Дубравице и да је он командиру рекао да извиди терен и утврди докле је стигао батаљон Војне полиције.
“Међутим, мислим да су се ови повукли мало прије него што су ови запосјели”, казао је Кутлешић.
Према његовим сазнањима, прва група од 13 људи која је кренула према селу Бодериште, ушла је у једну кућу, али су у њој били припадници 108. бригаде, који су их разоружали и заробили.
Он је додао да је кренула и друга група од десетак људи, али да је на њих отворена ватра и да су се вратили.
Свједок је рекао да је од Пере Ђурића, свог помоћника за обавјештајне послове, сазнао да је прва група заробљена.
Кутлешић је казао да је потом позвао интервентне водове у намјери да ослободе заробљене војнике и да су се након сат до два упутили на прву линију Друге семберске бригаде.
“Толика је ватра кренула да није било шансе да ишта урадимо”, казао је свједок.
Додао је да су војници на тој линији рекли да су чули јауке.
Кутлешић је рекао да је по повратку у Брчко тражио од официра за размјену да ступи у контакт са 108. бригадом, али да му је он након тога рекао да од њих нема ништа, да су “побијени, заклани”.
Он је казао да је 12. марта обављена размјена и да је допремљено 11 тијела, а 7. маја још два. Према његовим сазнањима, један од војника је био погођен снајпером, а остали су били заробљени.
За убиство и мучење 11 заробљеника припадника ВРС-а, суди се Адмиру Ризвановићу, Смајилу Омеровићу, Јасмину Хускановићу, Рамизу Пљакићу и Хазиму Фазловићу.
Ризвановић, Омеровић и Хускановић оптужени су као припадници Интервентне јединице 3. батаљона 108. бригаде Армије Босне и Херцеговине (АБиХ). Пљакић је, према оптужници, био командант 108. бригаде АБиХ, а Фазловић командант 3. батаљона, а на терет им је стављено да су пропустили казнити подређене за почињени злочин.
Наводи се да су тројица припадника Интервентне јединице у акцији били претпочињени 108. бригади Хрватског вијећа обране (ХВО), а да су Пљакић и Фазловић били на попришту и да нису предузели мјере.
Одбрана петооптуженог Фазловића свједоку Кутлешићу предочила је два ранија исказа у којима је навео да му је официр 12. марта казао да ће бити размјена и да се он обрадовао да су живи. Бранилац Лејла Човић питала је свједока како се надао да су живи ако му је официр прије тога рекао да су “побијени, заклани”, као што је изјавио на суђењу.
Свједок је изјавио да је тако, ако тако пише.
Одбране су га питале због чега каже да је назив ИКМ-а био Трешњица, а раније је спомињао Шумар, као и зашто је раније говорио о размјештању чета, а данас спомиње једну чету.
Свједок је рекао да се можда погрешно изразио или је погријешио онај ко је уписивао.
Он је на питања бранилаца рекао да његова јединица тада није учествовала у борбеним дејствима, као и да он није командовао ни учествовао у плановима за војне акције. О заузимању Делине равни код Бодеришта мјесец дана раније такође није имао сазнања, напомињући да је то била зона одговорности друге бригаде.
Наставак суђења је 2. октобра.
(BIRN[stl_cyr][/stl_cyr])
