Ученица Српске гимназије Марта Михајловић током целе школске године спрема се за пријемни испит на Медицинском факултету у Будимпешти. Пријемни је захтеван, али она не посустаје, пишу Српске недељне новине.
У дневнику су све рубрике испуњене петицама, а током школовања је добила и бројне похвале.
Mартино време је потпуно испланирано и она за сада и не стиже да размишља о умору. Не зна шта је то досада. Обнавља и проширује градиво из биологије и хемије, полаже виши ниво енглеског и немачког, а одмара се уз неку лепу књигу.
Она је прави пример да се са добром организацијом може пуно постићи.
Каже да су јој три ствари у животу најважније, а то су: љубав, вера и нада. А, живот по јеванђељу је започет у њеној породици. Марта је друго од петоро деце породице Михајловић. Рођена је у Брчком, шест година по завршетку рата у Босни која се још увек опоравља од последица. Једна од њих је и све масовнији одлазак младих у свет.
Марта је одрасла у свештеничкој породици, где се поштује вера, традиција и обичаји, а деца су васпитавана да цене труд својих родитеља. Све најлепше вредности Марта је добила у дому оца свог који јој је често говорио: „Марта, Марта! Бринеш се за много, а једно је потребно”, алудирајући на епизоду о Исусовом животу у Лукином јеванђењу.
Вредна и отворена за нова знања из разних области, она је током основне школе и гимназије на такмичењима добијала бројне награде. У основној школи је била међу најбољима у знању из веронауке, математике, биологије, српског, физике, музичког. У гимназији је од првог дана у драмској секцији, у оној првој постави, која је припремила представу „Судбине у магли”, по роману проф. Драгомира Дујмова „Воз савести”.
Захваљујући одличној представи, Марта је са другарима гостовала у многим градовима Србије, а били су и у Бриселу. Пуно лепих успомена ће понети из своје школе, коју је сама бирала. Срећна је што је била део разреда 12. б, који је препун јаких индивидуалаца, али је и као колектив јединствен.
О свему овом причамо са Мартом.
„Приближио се растанак и срце ми је препуно емоција. Ја сам заједно са другарима из разреда расла и они су ми постали друга породица. Знали смо да градимо своје личности, уважавајући све различитости. У трпезарији смо имали свој сто, на екскурзији то је био најраспeванији купе, зато ме растужи помисао да се растајемо. У Будимпешти ми је све лепо, само недостаје више зеленила. Уживам да гледам небо, воду и зелене крошње, и кад год имам времена идем на Маргитино острво. Тамо често тражим мотиве за ин- тересантне фотографије. Недостајали су ми сви, а највише сестра Марија и браћа, Василије, Алекса и Јован. Сваки мој долазак кући био је празник. На очигледном примеру видела сам како време брзо пролази, јер су моја браћа и сестра били одраслији и другачији. Са четрнаест година сам се прилагођавала животу у ђачком дому и није ми пало на памет да живим приватно, да родитеље излажем додатном трошку. Када сам била тужна, писала сам поезију. Тако сам ја, само за себе, исписивала стихове, претачући оно што се као бура у мојој души дешавало”, прича насмејана, дугокоса девојчица Марта.
Желимо јој да оствари своје снове, уверени да ће једнога дана бити одличан лекар.
Марта је примљена на Медицински факултет Универзитета Semmelweis, а тренутно ишчекује одговор стипендије Hungaricum.
(Славица Зељковић – Српске недељне новине)
