На данашњи дан, 13. октобра 1918. године, након Првог свјетског рата – највећег који је свијет до тада видио, у ослобођено Брчко умарширали су припадници Петог пука Дринске двизије Прве српске армије, под командом војводе Петра Бојовића.
Друга половина деветнаестог и прва половина двадесетог вијека носила је специфична размишљања, жеље и потребе људи тог времена на овим просторима. Њихове жеље, наде и потребе су биле магловито дефинисане потребом да се уклони страни господар, заокружи простор на коме ће се формирати нова држава у којој ће њени грађани живјети према својим законима и нормама.
Чињенице говоре да су о томе током дугог низа година вођене дебате, писане расправе, пјеване пјесме. Чињеница је, без обзира како ко гледао на њу, да је рат отпочео почетком августа мјесеца 1914. године на само педесетак километара источно од Брчког, и да је текао логиком силе оружја и снагом армија које су га користиле, спремношћу народа да се бори и жртвује за идеале које има и гаји у својој традицији, и способношћу војсковођа да све то укомпонују у резултат побједе или пораза.
А чињеница је такође и да су они који су промишљали идеју уједињења, управо рат препознали као шансу да се његови резултати преточе у реализацију њиховог циља.
Када је, крајем октобра мјесеца 1918. године, након величанствененог пробоја Солунског фронта уз силне жртве и избацујући са ратишта једног по једног непријатеља, српска војска избила на обале Дунава, Саве и Дрине, сметње да се овај циљ и реализује више нису постојале.
Зато се, на територијама Хабзбуршке монархије, одмах и пришло реалзацији планова проистеклих из Крфске декларације донесене још 1917. године. У Загребу је, петог октобра те године, основано Народно вијеће Срба, Хрвата и Словенаца које ће представљати организационо и политичко тијело јужнословенских народа у југозападном дијелу двојне монархије.
Прва одлука овог вијећа је била да се одмах приступи формирању истих таквих тијела на регионалном нивоу (Народно вијеће за Далмацију, Народно вијеће за Босну и Херцеговину…), која ће бити нуклеуси будућих цивилних власти на тим територијама.
Народно вијеће за Босну и Херцеговину је формирано 20. октобра 1918. године, као политичко тијело од 25 чланова чији је предсједник био Глигорије Јефтановић. Они су именовали прву Владу Босне и Херцеговине која је имала десет чланова, а предсједник јој је био Aтанасије Шола. Њему је, као претсједнку Владе за Босну и Херцеговину, Стјепан Саркотић, војни администратор Аустроугарске у Босни и Херцеговини и предао власт, чином одступања са власти, првог новембра 1918. године.
На позив овог Вијећа, како би помогли у успостављању реда, мира и цивилне управе, тек формираним јединицама полиције и војске у Босни и Херцеговин, почеле су и да улазе јединице Српске краљевске војске на њену територију и да упоредо гоне заостале јединице поражене војске.
Према истом моделу формирани су и цивилни органи власти на нижим администратвним нивоима (котар, општна, па и већа села). За општину Брчко је именвано Народно вијеће од петнаест повјереника, а за предсједника је именован Мехмед бег Кучукалић, док је за његовог замјеника именован Тансаије Тано Божичковић.
Некако у исто ово вријеме, на крајње сјеверозападне границе Србије, чистећи земљу од заосталих снага окупатора стижу припадници Петог пука Дринске двизије Прве српске армије којом је командовао војвода Петар Бојовић. Петим пуком је командовао потпуковник Божидар Загорчић и њему је дато у задатак да са дјеловима свог пука уђе у сјевероисточни дио Босне и Херцеговине и помогне успостављње функционисање новоформираних структура власти на том терену.
За прелазак Дрине он је одабрао аду Курјачицу, мало острвце седам километара низводно од Лознице. Ова ада је била мјесто крвавих окршаја 1914. године између српских и аустроугарских снага приликом битке на Дрини. Зато је потпуковник Загорчић преко ове аде најприје послао један извиђачки одред а, када су се они вратили са извјештајем да непријатеља нигдје нема, наредио је, једном непотпуном батаљону војске, прелазак ријеке и то са задатком да једна чета, по преласку Дрине, крене на сјевер и до вечери стигне у Бијељину а да друга чета, ојачана батеријом брдских топова, крене на запад и уђе у Тузлу.
За прелазак Дрине одређен је једанаести новембар 1918. године, у раним јутарњим сатима.
Обје јединице су у потпуности извршиле постављени задатак и до вечери стигле на одредишта. Чета која је стигла до Тузле, затекла је тамо већи дио војника Друге армије који су стигли са југа, те јој је дат задатак да наредног дана продужи на сјевер, према Шамцу.
Чети која је упућена према Бијељини дато је у задатак да сутрадан (дванаестог новембра) упути према Брчком једну ојачану групу од око осамдесет искусних војника.
Задатак им је био да до вечери стигну у село Драгаљевац а да сутрада наставе марш преко Брезова Поља до Брчког. И овај додатни задатак је у потпуности извршен. Група која је упућена за Брчко у град је стигила предвече, тринаестог новембра, око шеснаест часова.
Кроз сва мјеста кроз која су војници пролазили дочекивани су и испраћани са радошћу и весељем. На одредиштима им је организован свечани дочек, са поздрваним говорима и музиком. Народ је овај догађај пропратио као највећу свечаност те године.
Нарочито је свечано било у Брчком. Град и касарна су били искићени заставама, паролама и сликама краља Петра и регента Александра Карађорђевића.
Војска је пролазила кроз шпалир народа и засипана је цвијећем. Музка је непрестано свирала а на одредишту је поведено и коло. Оно што Брчко, по величанствености дочека српске краљевске војске, додатно издваја од осталих градова у Босни и Херцеговини, је и чињеница да је, уз поздравни говор који је одржао, Мехмед ага Кучукалић командиру ове групе, за кога се претпоставља да је био капетан Душан Николић, уручио и списак ратног плијена који се предаје побједнику на даље старање и коришћење.
Списак је садржавао сљедеће: осамнаест теретних аутомобила са војном опремом и другим матерјалом, четири стотине коња, један пароброд, два шлепа уз брод натоварена војном опремом и матерјалом, један моторни чамац, шеснаест хаубица, један путнички аутомобил и касарну са опремом и инвентаром.
Оволики ратни плијен, прописно евидентиран и обезбеђен, није забељежено да је још негдје дочекао победничку војску, посебно не у Босни и Херцеговини.
О овоме је још исте вечери обавијештена команда пука, потом команда Дринске дивизије и Прве армије, да би у дневном рапорту четрнаестог новембра о томе био информисан и главнокомандујући Српске војске, регент Александар Карађорђевић.
Ово је на њега оставло дубок утсак а Брчком и његовим становницима обезбиједило посебно мјесто код будућег краља Срба, Хрвата и Словенаца.
Овај моменат отвара велики број питања а да би се на њих, са ове временске дистанце, бар донекле могло одговорити, морамо се подсјетити још једног јубилеја.
Битка на Лончарима
То је 141 година од битке на Лончарима. Наиме, Брчко је једно од само неколико мјеста у Босни и Херцеговини које је организовано пружило оружани отпор аустроугарској војсци када је, према одлуци Берлинског конгреса, 1878. године кренула да преузме управу над овом провинцијом Отоманске империје.
Одлука је била више него неправедна и наметнута под великим притиском Аустроугарске монархије, озбиљно подржане од стране Њемачке. При томе су употпуности занемарени интереси народа у Босни и Херцеговине.
Овоме су се успротвли прваци њеног народа, углавном Срби и Муслимани, али “помоћи” није било. Зато се и јавила идеја да се оружјем супростави таквој одлуци те су упућени позиви на отпор широм Босне и Херцеговине али када је дошао тренутак да се то и оствари, само је на пар мјеста и пружен отпор.
Брчко је била једана од тих средина. Хаџи Хафиз Мехмедовић је од Брчког повео одред од око тристотине бораца под оружјем, што пјешака, што коњаника, а код Лончара му је у сусрет дошао Нико Ристановић из села Копанице код Орашја на Сави са, отпрлике исто толико бораца из околних српских села.
Брзо су се договорили гдје и како да поставе одбрану како би спријечили аустроугарску војску да стигне у Брчко, али и да јој спријече пролазак ка Сребренику и Тузли.
Било је то у пријеподне, 15, августа 1878. године, а већ у поподневним сатима отпочеле су борбе око импровизованих “шанчева” које су поставили браниоци.
Аустроугари су били изненађени отпором на који су наишли и збуњени одлучношћу браниоца. Неспособни да пробију блокаду, предвече су се повукли према сјеверу да би причекали појачање из Орашја.
И браниоцима је пристигло појачање од Брчког и из околних села, али и од Градачца, па и Сребрника. Сутрадан су борбе настављене још већом жестином а продужле су се и на седамнаести август.
Пред крај тога дана пристигла је и артиљерија као подршка пјешадији у нападу и Аустроугари су сутрадан успјели да пробију одбрану и “отворе” пут за Брчко, гдје су стигли у вечерњим сатима. Град је био пуст и никога није било да их дочека.
Већ сутрадан је градски телал прочтао проглас да се, за котар Брчко, уводи војна управа, важе војни закони и уводи пријеки суд. То је био одговор нових власти на отпор који им је био пружен код Лончара.
Први “објекти” које су те власти подигле, била су вјешала постављена на улазу у Велики Парк, тамо гдје је данас Добрин споменик.
Није прошло много времена а тај исти телал је прочтао и обавјештење о првим пресудама и вјешањима која су обављена на том мјесту.
Били су то похватани учесници битке на Лончарима, организатори, помагачи или просто, истакнути борци. Хватани су, довођени у Брчко, суђено им је и пресуда је одмах извршавана. Тражени су и хватани по Брчком и околним насељима од Брезова Поља до Копаница и од Вучиловца до Градачца.
Котар Брчко је тада имао далеко већу територију него данашњи дистрикт. Извршавању пресуда углавном није нико присуствовао осим непосредних извршиоца тог чина, војног љекара, да констатује смрт, и вјерских службника (муслиманске или православне вјере), у зависности којој је вјероисповијести осуђени припадао.
Вјешала су “радила” све до краја децембра 1879. године, када је укинута војна управа и пријеки суд и за котар Брчко.
Колико је људи суђено и објешено, вријеме је “сакрило” а трагови о томе се, можда, могу наћи у војним архивима Беча или Будимпеште.
Најзанимљивји детаљ свих ових догађаја, од прије сточетрдесетједне године, је чињеница да су Срби, православни поданици отоманске империје, још увијек у кметовским обавезама и статусу (раја) и Муслимани као повлаштена категорија становништва те исте царевине, заједнички стали на одбрану њене територије и части, и заједнички пострадали у неравноправној борби против новог завојевача. Крвава историја ових простора не бељежи до тада ниједан сличан примјер. Становништво босанске Посавине, а посебно Брчаци, дуго су и љубоморно чували сјећање на ове догађаје. Чак и уз сав просперитет овог краја који је услиједио под новом управом, горко искуство те прве године аустроугарске управе у котару Брчко никада није заборављено.
Пошто је окупација Босне и Херцеговине прошла релативно лако и двојна монархија закорачила на Балкан и према топлим морима Европе, код њених стратега је дефинитивно превагнула опција да се тежиште даљег ширења ове државе усмјери у том правцу. Требало је почети са припремама за логистичку подршку таквој одлуци.
Знало се да ће Србија бити кључна препрека на том путу и да је рат са њом готово неизбјежна реалност ако се намјерава остварити замишљени циљ.
Помно анализирајући све стратешке предности и мане, и начине припрема за једну такву могућност, војни стручњаци у Бечу дефинитивно закључују да је Брчко најбоља тачка на сјеверу Босне и Херцеговине која треба да се развије у логистички центар војних операција према Србији.
Довољно је близу западним границама те земље али и довољно далеко да све припреме остану непримјећене од стране српских обавјештајаца. Брчко има одличне рељефне предиспозиције за развој комуникација према кључним стратешким тачкама на западу Србије.
Богате равнице и побрђе сјевероисточне Босне пружају сигуран извор хране за војску која би била стационирана на том подручју, али и са тог подручја кретала у војне операције. Мана готово није било, а то што је народ тог краја показао непријатељство приликом доласка нових власти било је занемарено у свјетлу предности које је ова опција пружала.
Када је одлука донесена више није било одступања. Аустроугарска је почела да улаже у Брчко. Грађени су објекти за смјештај војске, коња и опреме, изграђен је мост на Сави а преко њега и жељезнчка пруга, сређено је и прилагођено пристаниште на Сави за прихват већих бродова и баржи, проширивани су и насипани путеви од Брчког према Бијељини, Шепку и Зворнику на Дрини, а Тузли и Градачцу као помоћним логистичким центрима.
Тако значајне инвестиције које је држава покренула, повукле су за собом разноразне друге привредне активности и привукле инвеститоре тако да је Брчко постало врло динамичан град, а број становника се почео нагло увећавати. Спирала развоја је кренула да се шири а са њом и друштвени живот града, тако да је Брчко крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека било један од најдинамичнијих градова Босне и Херцеговине. Градило се, трговало се, инвестирало се а стандард је почео да расте па су несрећни догађаји са почетка окупације почели да се потискују у други план, али нису заборављени.
Да се то не би десило потрудили су се и први образовани људи, те омладна стасавала са новим сазнањима и идејама. За њих је окупатор био окупатор а слобода у држави, чије су се темељне вредности дијелиле, престављала је идеал коме су тежили “и наши стари” и за који се мора борити. “Млада Босна” је у Брчком имала значајно упориште.
Када је букнуо рат, људи су се присјетли својих старих и њихових идеала, а окупатор је поново подигао вјешала на улазу у Велики Парк.
Слобода
Колико је људи у Брчко дошло и кроз њега прошло, током тих припрема и са почетком Великог рата, никада се неће установити, као што није могуће установити ни колико је ратне опреме кроз Брчко допремљено за потребе вођења тог рата.
Када је, 1918. године, Српска војска пробила Солунски фронт и натјерала Бугарску армију да положи оружје, било је јасно да се неће дуго чекати да и Аустроугарска то исто учини. Тада је аустроугарска врховна команда наложила подчињенима да се војна опрема и људство са источне територије Босне и Херцеговине полако упућује преко Брчког и Саве назад на територије за које се сматрало да се могу сачувати као цјелна државе.
Конвоји су кренули дискретно, уз покушаје да се све држи као тајна, али је народ то брзо открио и схватио о чему се ради. Кренуло се отпор, најприје злурадо гуњђање а потом опструкција па и саботаже.
Војне власти у Брчком су покушавале да изврше притисак на цивилну власт, да би се омогућио несметан пролазак војника и војне опреме преко моста на Сави и из луке у Брчком, али су се ови оглушивали на већину захтјева.
Крајем октобра и почетком новембра мјесеца 1918. године, Брчко је било закрчено војном опремом, наоружањем и војском. Цивилна власт у Брчком је одлучила да се преко моста на Сави у правцу Хрватске, могу пропуштати само цивили, њихова роба и опрема и војници, али без оружја. Ово је однос између цивилних и војних власти у Брчком довело до усијања.
Одлучност да се издржи у овом спору исказао је повјереник Народног вијећа за Брчко, Мехмед ага Кучукалић ријечима: “Наши стари су их са пушкама дочекали, можемо их вала и ми са пушкама испратити. Ту смо робу ми кроз порезе купили и право је да овдје и остане. Треба ће новој држави и нашој војсци.” Био је довољан мали инцидент да дође до озиљног оружаног сукоба.
Ипак, до инцидента није дошло јер је војни управитељ схватио да нема могућност да оствари наређење својих предпостављених.
Наиме, 6. новембра 1918. године, из правца Тузле до Брчког је стигао један непотпуни пук Мађара са нешто више од 1.000 војника. Њихов старјешина је одбио да преда наоружање, али је одбио и да се потчини војном управитељу Брчког. Захтијевао је да се његова јединица, под оружјем, пропусти кроз Брчко.
Са њим је у преговоре ступио Танасије Тано Божичковић, замјеник повјереника за Брчко. Он је имао трговачких контаката са Пештом и говорио је мађарски језик.
Како је, у међувремену, и Мађарска пругласила издвајање од двојне Монархије, то је Танасије прихватио захтјев мађарског официра као легитиман и Народно вијеће је дозволило овој јединици да са оружјем “изађе” из Брчког.
Тада је и војни управитељ Брчког попустио и, само са личним стварима и без оружја, напустио Брчко са последњим војницима. Приликом одласка, преко курира, је послао списак објеката и матрејалних средстава које оставља на располагање Народном вијећу за Брчко. Било је то осмог новембра 1918. године.
Пет дана касније у Брчко је ушла једна непотпуна чета Петог пука Дринске дивизије Српске краљевске војске, а дочекана је овацијама и невиђеном добродошлицом. Дан касније, регент Алаксандар Карађорђевић, главнокомандујући те војске и будући краљ, са дивљењем је слушао рапорт дежурног официра о догађајима у Брчком и невиђеном ратном плијену који је његову војску сачекао у том граду.
Задовољство и усхићење које је том приликом доживео, никада није заборавио. Брчко је постало град миљеник будућег краља Срба, Хрвата и Словенаца. Он се свом миљенику одуживао разним приликама и поводима. Скоро све од тога је, до данас, углавном заборављено. У магловитом сјећању је остало сачувано, да је одвојио значајна средства и подржао надоградњу и уређење зграде Ниже трговачке школе у Брчком и њено прерастање у Трговачку Академију. Та зграда се и данас користи за образовање а у њој ради Четврта основна школа Брчко.
Такође је подржао и помогао постављање споменика на улазу у Велики Парк, на мјесту гдје су се у два наврата, током аустроугарске окупације, “њихала” вјешала, и то са изричтом напоненом да се сачува сјећање на све објешене на том мјесту. Без обзира на вјеру.
Остала доброчнства овог владара према граду миљенику су заборављена. И Брчаци су га необично вољели и поштовали. Кажу да је, прликом његове сахране 1934. године, једна од најбројнијих делегација у Београду, била она из Брчког.
Сто година касније
Када се данас, после толико времена и у свјетлу каснијих збивања, објективно посматрају ти догаћаји, немогуће је заобићи питања шта је то и када је кренуло по злу. Свако ће на ова питања тражити одговор у складу са позицијом у којој се налази и пропагандом коју је усвојио као дио свог размишљања, јер објективних и непристрасних студија и научних закључака о тим догађајима, још нема.
Ипак, дубља промишљања нас неминовно доводе до још једног значајног догађаја чија се “округла” годишњица (јубларна) намирила крајем претпрошле године. Наиме, 2017. године намирило се и деведесет година од засједања Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије, у Дрездену (03.- 15. новембар 1928. године).
Ма колико чудно изгледало, али “визија” коју су имали и преточили је у платформу свога дјеловања, тих тридесетак људи у Дрездену прије деведесет година, невјероватно подсјећа на стварност коју данас имамо на просторима земље озваничене првог децембра 1918. године у Београду.
Та платформа је полазила од констатације да је новостворена држава Срба, Хрвата и Словенаца, производ “великосрпске хегемоније” и да је као такву треба, кроз револуцју, срушити и успоставити нови поредак. Срби, који су у Великом рату поднијели нечувену жртву, извојевали слободу и несебично је подијели са осталим јужнословенским народима, означени су као народ који подржава ту “хегемонију”, те као народ мора сносити и посљедице рушења такве државе.
Све оно што се десило у наредних деведесет година: стотине хиљада мртвих и осакаћених, милијарде дуката уништених матерјалних добара, невиђене патње и море суза, само су колатерална штета те “визије”.
Наравно, о овоме ће свако размишљати на свој начин и извлачити закључке према својој мјери, ставовима и позицији коју данас има у новом поретку ствари. Такав однос ће вјероватно имати и према јубилејима који су се намирили прошле године.
Ипак, неке датуме дужни смо споменути и нека имена заслужују да се памте.
У овом тексту ће бити споненута имена чланова Народног вијећа Босне и Херцеговине за котар Брчко, прве владе овог града у вријеме успостављања заједничке државе 1918. године.
Разлог за то лежи, прије свега, у чињеници да су показали изузетну патриотску одважност, мудрост и широкогрудост. Тако ријетку у каснијим временима па и данас.
Били су то:
– Мехмед ага Кучукалић, предсједник вијећа,
– Танасије Тано Божичковић, замјеник предсједника,
– Ибрахим ага Џиндић, члан вијећа,
– Салих бег Р. Салихбеговић, члан вијећа,
– Ђорђо Прњатовић, члан вијећа,
– Анто Комљеновић, члан вијећа,
– Мехмед Кантарџић, члан вијећа,
– Ибрахим Кучукалић, члан вијећа,
– Марјан Илишевић, члан вијећа,
– Лука Елдуповић, члан вијећа,
– Божо Каблиновић, члан вијећа,
– Иво Камењашевић, члан вијећа,
– Мориц Полак, члан вјећа,
– Максуд Трабозамлија, члан вијећа,
– Мухарем Сломић, члан вијећа.
Укупно је било петнаест чанова Вијећа или прве владе котара Брчко. Технички дио администрације су чинили:
– Хаџи-Осман Зељковић, перовођа (секретар вијећа),
– Јефто Јанчић, благајник (шеф трезора и управе прихода),
– Никола Зембић, канцелариста (шеф јавних набавки),
– Иван Шмид, градски баштован (шеф за комуналне послове),
– Омер Пашалић, контролор општинских прихода.
Мада није био дио нове администрације коју је именовало Народно вијеће за Босну и Херцеговину, морамо споменути и дотадашњег “котарског предстојнија за котар Брчко”, доктора Сигмунда Бергера, који је својим ауторитетом, значајно утицао на смиривању страсти пред долазак Српске војске.
И он је у Брчком дочекао ту војску као дио одлазеће администрације и поздравио је лијепим, куртоазним говором.
Значајних датума из прошлости се треба сјећати без обзира на то какав им контекст даје тренутно вријеме. Присјећање на неке људе и времена даје могућности правилног процјењивања тренутног времена и корекције неких заблуда које је протекло вријеме створило.
Само тако историја може бити добра учтељица живота.
(Спасоје Р. Радоњић, професор у пензији за nula49.com)
