Бројне критике на рачун (не)рада локалне власти могу да буду основане, али и злонамјерне. Све то скупа зависи од угла (националног, страначког, тајкунског) из кога гледате на власт.
Али се без икакве сумње мора признати да су окончани бројни инфратсруктурни и комунални пројекти. Питање да ли се од потрошеног новца за ових 19 година колико Дистрикт траје могло урадити више и квалитетније, вјерујем да нико озбиљан у Брчком не поставља.
Свима је јасно да је потрошен огроман новац, обновљено је и изграђено потребно и непотребно, преплаћено више пута, али је изграђено.
Оно што сваког становника Брчко дистрикта БиХ мора да забрине, тиче се односа становништва према новосаграђеним инфраструктурним, комуналним и спортским објектима.
То показују фотографије које се ових дана могу видјети на локалним порталима, које најблаже речено, опомињу, саблажњавају и забрињавају.
Зар је ова јавна имовина дистрикта Брчко која је изграђена из заједничке касе, баш онако кочићевски “ни царска ни спахијска” и препуштена хулиганима свих врста?
Да, само хулигани, хуље и искомплексиране особе могу тако уништавати јавно добро.
Забрињава и однос службених лица према повјереној им имовини (ормарић на раскрсници код Куглане, ормарић на игралишту на Ивицима).
Резултати те негативне енергије могу се видјети на сваком кораку. Градски и парк на Илићки, те излетиште Фицибајер пречесто “красе” поломљене клупе.
Шеталиште поред Брке је посебна прича. Од 30-так постављених стубова расвјете, ниједан није остао исправан. Њих неколико је и физички уништено. И за то још нико није одговарао.
Озбиљну пажњу и стручну анализу, те израду пројекта ресоцијализације “изгубљених овчица” уз учешће експерата из разних медицинских грана, посебно оних што се баве психологијом, заслужује однос брчанског становништва према спортским објектима. То просто, боли.
Игралиште на Ивицима, покривени стадион малих спортова Блатуша, школска и бројна друга игралишта су скоро непрепознатљиви. Комплетна инфратсруктура је скоро уништена. Или је поломљена до границе безбједности у њеном коришћењу.
Ти објекти су направљени у највећем броју случајева за наше младе суграђане.
Нажалост та генерација је у највећем броју случајева одговорна за њихов садашњи изглед. Можемо нагађати да одређене структуре плаћају да се јавно добро уништава, како би се расписали нови тендери за њихову обнову. Можемо нагађати да искомплексиране индивидуе своје комплексе лијече на непокретним стварима. Можемо нагађати да дио хулигана под опијатима разних врста то несвјесно чини. Можемо нагађати да се неко не слаже са архитектонским рјешењима па врши “преправке” на свој хулигански, искомплексирани начин.
Али смо сигурни да надлежне службе још никога нису ухватииле током извршења кривичног дјела уништавања јавне имовине. А то је најједностваније.
Само се понекад наврати на та мјеста и дзабиљеже се имена тих јуначина. И испоставе се рачуни.
Није овај народ ништа гори ни бољи од Нијемаца, Француза, Италијана, Белгијанаца, Холанђана. И код њих има оваквих излива “љубави према јавном добру”. Разлика је што њихове институције функционишу, брзо и ефикасно пронађу починиоце уништавања јавне имовине и примјерено га казне. И од тих новаца обнове уништено.
Једноставно, зар не? Само се треба понашати у складу са законским прописима.
