Na novosadskom Keju nalaze se ploče sa spiskom žrtava masovnog ubistva, koje se dogodilo zime 1942. godine. Cele porodice tada su izvođene iz svojih kuća, ubijane i bacane u ledeni Dunav. Trenutni spisak, više puta proširivan i zauvek nepotpun, broji nešto više od 1.300 ubijenih.
Pogled klizi preko niza imena i prezimena, azbučno poređanih, i već posle prvih nekoliko desetina čitanje postaje automatsko, prezimena čitavih porodica ponavljaju se kao refren, ritmično, kao jeziva uspavanka, nizovi slova koje je nemoguće dovesti u vezu sa živim ljudima, preplašenim, dok skinuti do gaća drhte na januarskom snegu a ubice im uzimaju cipele, ručne satove, ogrlice i minđuše. Možda bi u taj spisak, pored svakog imena i prezimena, trebalo dopisati još nešto. Volela je da svira klavir, recimo, ili učio je unuke da voze bicikl. A na kraju dodati još i bio je leden zimski dan, ili bila je magla.
Pod brojem 144, pod uslovom da neko ima stomak i strpljenja da stigne dotle, piše Boris Buton. On nije postojao. Na ploči je greška. Postojala je Doris Buton, devojčica od 12 godina. Odmah ispod toga piše: baka Borisa Buton. A trebalo bi: baka Doris Buton.
Svaki put kad tuda prođem pokušavam da zamislim baku čije je ime nestalo jer su tog dana umrli svi koji su je znali, kraj nje devojčicu čije je ime nestalo jer nikoga nije briga, stoje tako na snegu, obe bezimene, drže se za ruke i ćutke gledaju jedna drugu u oči, uz svu onu ljubav i tajanstveno razumevanje koje postoji samo između unuke i bake.
Vreme se mrvi u prah, na Dunav pada magla i odjednom je hladno.
Čuju se koraci čizama.
(nevidljivibalkan.com)
